Пожаревљанин Јован Степановић је са 18 година самостално донео смелу одлуку да се спортом у коме је међу суиграчима из града али и репрезентације осварио значајне успехе, опроба хиљадама километара далеко од родног дома. У Канади. Сјајни мечеви, потези и приказани резултати, допринели су широком дијапазону признања: од најбољег одбојкаша колеџа који похађа до награде зa инспирисaњe oстaлих студeнтa унивeрзитeтa дa сe бaвe спoртoм. Један од бројних долазака у родни град био је прилика да се сретнемо и боље упознамо са његовим спортским животом и успесима које је постигао и постиже.
Јован је рођен 20.јануара 2001. година у породици Ратомира и Елене Степановић. Детињство је уз старијег брата Милоша провео у строгом центу, Љубовијском сокачету иза вртића „Бамби“.
-Уз све игре и дружења са децом, у посебом лепом сећању из тог доба остао ми је комшија деда Шиља. Њега морам поменути јер је оставио неизбрисиви део мог и детињства многе деце из окружења. Он се о свима нама бринуо и прихватили смо га као сопственог деку. Рецимо, када се поквари бицикл или лопта остане у крошњи дрвета, упркос поодмаклим годинама није му било тешко да реши и такве наше проблеме. Мени је дао надимак Јохан, и тако су ме сви у Љубовијској улици знали, са носталгијом се сећа Јован не тако давног доба свог живота које се наставља поласком у основну школу Доситеј Обрадовић.
КАКО МАМА КАЖЕ
Наш саговорник је увек волео спорт, али је занимљиво како је дошло до одлуке да то буде одбојка:
-О томе је одлучила моја мајка! Обожавао сам фудбал и кошарку, али је она инсистирала да то буде безконтактни спорт. Једина мени прихватљива солуција била је активност у коме играче дели мрежа. Као ђак првак дошао сам код наставника физичког, касније мог разредног старешине Воје Миланковића, који ми је је дао чврсте основе и увео свет одбојке. Од седмог разреда „под своје“ ме узима тренер Иван Благојевић Физа, данас тренер „Младог радника“, коме сам неизмерно захвалан не само за одбојкашко знање већ и усмерење које сваком човеку много значи. Била је то и одбојкашка и животна школа. Поласком у Пожаревачку гимназију, захваљујући Благојевићу који ме је у правом смисли речи – трпео, заиграо у пионирској репрезентацији Србије, позиција примача на којој сам и данас. Са млађим селекцијама играо сам на Балканском а потом и Европском првенству у одбојци, прича Степановић и додаје:
-У осаманестој години, по стицању дипломе Пожаревачке гиманзије, дошао сам до прекретнице која је гласила: или факултет или одбојка што ми се није свидело. Моја визија је била да подједнако наставим како са високим образовањем тако и са спортом коме сам посветио године. Муњевито сам размишљао како да све то остварим и сетио се другара из репрезентације који је отишао у Канаду из истих разлога. Посаветовао сам се са њим и потом једноставно меилом контактирао тренера на колеџу у граду Medicine Hat. Добивши позитиван одговор, одлуком да наставим школовање и спортску каријеру хиљадама километара далеко од Пожаревца шокирао сам и родитеље, говори Јован наглашавајући да се све одиграло у тру корака: у јануару је послао меил, у марту добио одговор и потписао уговор а у августу већ био у Канади.
-Прелетевши океан, нисам имао осећај колико сам од куће. У мени је живео дечачки дух који даје утисак једнак гледању неког филма, од језика до понашања људи. Ипак, убрзо са схватио да није све тако, али сам се навикао на нову средину. Прихватио сам обичаје и нарави, а језик сјајно савладао те данас чак и док играм одбојку размишљам на енглеском, уз осмех прича наш саговорник.
ОДБОЈКА БРИГА УНИВЕРЗИТЕТА, ЕГЗИСТЕНИЦИЈА ЈОВАНОВ ИЗАЗОВ
Дошавши у Medicine Hat, Јован постаје стипендиста тамошњег колеџа, студира маркетинг и игра одбојку у такозваној колеџ лиги. Реч је о граду у Канади, смештеном у југоисточном делу провинције Алберта у оквиру округа Сајпресу коме је студирао прве три године. Но, специфичност студија у Канади је да закон предвиђа стипендију која финансира потребе школовања, али не смештаја и хране.
– Упознао сам људе који су ми омогућили хонорарни рад у одбојкашким камповима, али сам између учења и редовних тренинга обављао и послове попут чишћења снега, кречења, техничког одржавања… Потом сам добио посао у теретани колеџа а уз помоћ пријатељице из Србије, упознао сјајну и хуману породицу која ми је понудила смештај и са чијим сином данас делим стамбени простор у Калгарију, где сам се преселио по завршетку школовања у Medicine Hat-у.
Доласком у Калгари Јован Степановић постаје стипендиста Mount Royal универзитета и у оквиру маркетигна усавршава менаџмент. Према уговору, Јовану предстоје још две године студија, тако да му је у том периоду омогућено да се несметано бавим спортом који воли игравши одбојку у универзитетском тиму.
-Тим за који играм носи име „Cougars“, како би ми рекли планински лавови, која се такмичи у једној од најјачих лига у Северној Америци. Пандам Супер лиги у Србији. О квалитету тимова ове лиге говори податак да се током лета редовно одигравају утакмице са клубовима из Сједињених америчких држава у којима, статистички гледано, Канађани побеђују Американце чак у 9 од 10 мечева, прича Јован, чије је време уз спорт, фокусирано на учење, јер би га слабији успех по строгим правилима удаљио из одбојке.
-Мој дан почиње у седам када се будим и припремам за полазак. На универзитету сам у осам, где пратим наставу након чега одлазим на посао. Запослен сам као администратор вођења студентских лига свих спортова при колеџу, што траје три сата дневно после чега одлазим на тренинг. Следе сауна, опоравак, истезање, масажа, физиотерапеут и још пар уобичајних третмана и тако све до осам увече након чега ми преостаје време за учење и припрему за наредни дан, сазнајемо од Јована.
-Животни сат је такав да не могу бесконачно остати на одбојкашком терену као играч који из утакмице у утакмицу постиже врхунске резултате. Наравно, солуција коју имам у виду је тренерско-тактички однос, који би ме након активног бављења одбојком у неком будућем периоду везао за идеје и спортску страст које ми је својевремено уткао Физа Благојевић. Реална алтернатива остала из времена када сам био на прекретници школа или одбојка је посао за који се школујем. Као креативац, основу видим и у томе да се професионално остварим у маркетингу који сматрам креативном страном бизниса, конкетно у графичком дизајну, али још има времена за размишљање, вели млади одбојкаш Јован Степановић и закључује:
-За сада сам остварио замишљен циљ, а он се огледа у томе да уложени труд, напор, време и резултати које постижем имају препознатљиву вредност у околини која ме окружује. Но, будућност ће уцртати стазу која се заснива на ономе што сам искусио: многе ствари које се науче кроз сам спорт веома су битне за сам живот који те чека, почев од рада и посвећености до дисциплине и самоконтроле.
Влада Винкић
