Наша саговорница је пажњу шире јавности привукла током минуле и почетком ове године романом „Вакуум”, али је током година основних и мастер студија много времена посветила теренским истраживањем предања у Црљенцу чије је резултате објављивала у облику стручних радова. Народна књижевност, фолклористика и савремена поезија теме су којима је заинтригирала стручну јавност објављујући текстове у часописима „Фолклористика” и „Књижевни магазин”, као и у тематским зборницима. Усмерење ка писаној речи и предањима из родног окружења допринели су да озбиљно уђе у ову сферу традиционалног и друштвеног ангажмана и стекне озбиљну основу да данас управља Библиотеком „Никола Сикимић Максим” Кучево, у којој уређује и води књижевни програм.
Јована је рођена у Пожаревцу, а одрасла у Црљенцу, у породици родитеља Јасмине и Драгана Јовића, са старијом сестром Катарином и млађом Тијаном.
-Детињство памтим као безбрижно, готово пасторално доба живота које је на селу углавном такво. Велики део времена проводила сам у мало чудно уређеном травнатом дворишту и шетњи околином. Наша кућа је последња у низу такозване Вардар мале и са обе стране дворишта пружају се путељци који воде до њива, воћњака и градина. Туда сам прошла ко зна колико пута, кроз зеленило и кроз самоћу, у којој сам могла да маштам о чему год желим. Мајка је често говорила како се заносим, а није било ретко да се баш занесем у причама које сам смишљала и да ме сатима нема код куће. Одувек сам волела приче, бајке, предања и вероватно је тада мама осетила како треба да почнем да пишем, сазнајемо од Јоване која сматра да тога не би било да од најранијег дома није окружена књигама.
-Потребу за писаним изражавањем осећам откад сам почела да читам. Најпре су то били незграпни и римовани стихови, потом дневнички записи, касније прозна фикција. Речју, писање се родило из читања, а љубав према књижевности из интересовања ка усменом предању, говори Јована која је основну школу завршила у Црљенцу.
-Ако бих морала да издвојим чињеницу која ми је била сасвим природна, то је да сам међу ретком децом која су једва чекала да крену у школу и патила када се неки дан прескочи. Не верујем да је то била жеља за знањем; пре потреба за дружењем и нечим новим. Зато нема активности у школи и ван ње у којој нисам учествовала: рецитовање, певање, фолклор а потом само певање у Културно-уметничком друштву „Извор“ Црљенац, вели саговорница која је завршила одсек флауте у основној музичкој школи.
ОД ФЛАУТЕ И ШАХА ДО „ВАКУУМА“
Од предшколског узраста до првих година средње школе, активно и успешно играла је шах на републичком и савезном нивоу. Захваљујући наставнику Срећку Несторовићу, који је невероватним ентузијазмом водио секцију, обишла је многа места у Србији Поласком у Пожаревачку гимназију, шах одлази у други план и на његово место долази музика.
-Рекох да сам одувек била окружена књигама, рано научила да читам, а читала много и разноврсно. Увек сам била наклоњена уметности, нарочито музици и књижевности. Током гимназије схватила сам да ми разумевање књижевности иде јако добро од руке, али сам се касно одлучила за избор факултета. Љубав ка уметности која ме је прожимала од малена довела је до тога да се месец дана пред упис одлучим за Филолошки факултет. Током основних и мастер студија највише сам се бавила теренским истраживањем предања у Црљенцу, те сам на тим темама одбранила и диломски и мастер рад на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Усмено приповедање је сирово причање, које укључује и причу и контекст те ми је од детињства занимљиво, говори Дишић која по студијама једно време преноси знање ученицима школа у Малом Црнићу, Топоници и Црљенцу.
-Свака од тих школа је различита и носим из њих значајна искуства у раду са ученицима и колегама, а посебан је осећај ући у учионице у којима сам боравила као ђак. Овај пут „са оне стране“, што би рекао Градимир Стојковић. Када ми се указала прилика да дођем у кучевачку библотеку, схватила сам то још један изазов и још једна прилика да научим и урадим нешто ново и другачије. Посебно сам поносна на то што је библиотека постала видљива на културној мапи Србије, највише захваљујући БиблиоСалону. То је ауторски пројекат, осмишљен као серија разговора са књижевницима, уметницима, али и преводиоцима, критичарима, историчарима. БиблиоСалон се снима и може се пратити на Јутјуб каналу библиотеке. Друга ствар коју морам да поменем је „Максим“, часопис за књижевност, уметност и културу у издању библиотеке у Кучеву чији други број уз подршку Министарства културе излази ускоро, сазнајемо од Јоване која је 2018. уредила збирку прича „Гвоздена капија” издавача Народне библиотеке „Вељко Дугошевић” Голубац.
Усредсређујући се на роман „Вакуум“ из 2022. године, инересујемо се за његов настанак.
-Да нисам почела да радим у библиотеци, питање је када бих успела да га довршим Пре тога сам објављивала кратке приче у неколико тематских збирки, а писање романа трајало је око пет година, укључујући бројне преправке и онај период када рукопис мора да „одлежи“. „Вакуум“ је „лежао“ две године. Реално, мој стваралачки процес је прилично хаотичан и мукотрпан, јер нисам сигурна куда ће ме рукопис одвести, како ће се завршити и увек ми се чини да се може преправљати и побољшавати. Због тога у рачунару имам веома мало готових текстова, искрена је Јована.
Препуштајући читаоцима овог текста да се сами ухвате у коштац са „Вакуумом“ и читајући га сазнају срж дела, у разговору се дотичемо теме награда и признања:
– Прво признање ми је то што је једна значајна издавачка кућа попут „Вулкана“ објавила мој роман, иако је првенац. Остала признања су она која ми дају читаоци, међу којима има и других писаца и књижевних критичара и универзитетских професора. Мени већа награда од тога није потребна.
Слободног времена Јована има мало и искористи га уз породицу и пријатеље.
-Сматрам да је важно и начином живота причати причу, неку коју ће неко једном причати, јер „сви смо ми ликови у туђим причама.“ Највећу подршку и у професионалном и у уметничком смислу имам управо од супруга Немање, свештеника у Раброву, млађе сестре и тате. Мама је преминула пре десет година, али сигурна сам да би ме и она здушно подржавала у свему, каже Јована и закључује:
– У наредних неколико година план ми је да наставим са активностима у кучевачкој библиотеци са БиблиоСалоном и „Максимом“, да напишем нови роман (ово не обећавам) и да урадим једну већу и озбиљнију књижевно-историјску студију за коју одавно имам идеју. Писање намеравам да наставим макар у краћим формама док се не буду стекли услови за роман, а свима који желе да се баве књижевношћу, било то проучавање или писање, могу да поручим само једно – читати. Много и непрестано.
Влада Винкић
