Поштоваоци уметности имали су пре извесног времена прилику да у Галерији савременe уметности Пожаревац виде самосталану изложба „Пропустљивост душе“ наше суграђанке Јованке Ликар. Како организатор истиче, реч је о представци људске фигуре кроз различите могућности и варијације пренесене на папир кроз акварел, гваш, колаж и рељеф. Радови су резултат истраживања формалних ликовних особености али и простора сопственог доживљаја стварности и инстинктивног ослушкивања света и бића у њему. Јованка је ликови стваралац и педагог која за собом има сиjасет изложби, учешћа на ликовним колонијама, илустрација књига и надасве – успешних ученика.
Рођена у пожаревачком породилишту априла 1972. година, прве дане на овом свету улепшавају јој мајка Живка професор српског језика, брат Горан и отац Бранислав Голо геолог. Ту су и бака Ружа, цвећарка и њен отац Станоје столар, поносни учесник Солуског фронта. Беба чије вене прожима крв источне Србије и Херцеговине добија име по очевој мајци Јованки. А татин посао геолога, изискује стални боравак на терену у њему родним босанским врлетима препуним разнородног природног блага, али и потребу да породица Голо буде на окупу. Веома брзо следи сарајевско доба, Илиџа и зелене године живота наше саговорнице.
– Сећања на те дане делим по сликама. Прва: Седим на огромном тепиху у стану на Илиџи, зароњена у бојанку попуњавам површине бојом и дуго радим. Временом мењам положаје тела и попуњавам све, док и сама не постанем део шара на тепиху. Дуга: Мама црта мене и брата на табли са кредом, његов портрет је лепши и ја га избришем. Трећа: Брат не жели да ради ликовно. Мама црта партизана а ми задивљено гледамо настанак цртежа. Добијам задатак да бојим позадину. Добијам поверење а зелена нијанса се урезела у сећање до данас, казује Лола настављајући сећања на доба одрастања:
– Следе доласци на одмор у Пожаревац за време државних празника и распуста. Још увек ми је пред очима огормно двориште испуњено воћем, цвећем, мирисима, кућним љубимцима… Боси табани.. Са братом и децом из околних куће претражујемо Чачалицу, спуштамо се низ земљане тобогане и лебдимо светом игре.
Јованкини дани на Илиџи током школовања испуњени су учењем, дружењем али и музиком. Свира клавир и ова уметност постаје саставни део њеног бића. Но, музика брзо пада у сену ликовне уметности, а наставник не види своју ученицу у овој свету.
– То ми не смета. Идем својим током, полажем пријемни и постајем део групе за графички дизајн. Часови проведени у школи испуњени су радошћу и личним усавршавањем. Лепота, лакоћа рада и завршетка ове школе, крунисана је трећом наградом на завршној изложби Осмог фестивала рада омладине сарајевске регије. То ми даје полет, потврду и схватање да су сва дела продукт љубави и печат личног усавршавања а истовремено предзнак пролазности, прича Јованка Ликар.
Јованка уписује Академију ликовних уметности у Сарајеву и прву годину завршава са много теоретског знања, стеченог искуства, безброј нових колега, започетих пројеката и дивиних педагога.
– Петар Валдег је један од њих, посвећен сваком студенту негујући лични израз и поетику појединца. Метка Краигхер-Хозо у нама је дубински оплодила методику сликарства и материјала показујући тајне боја и материјала опипљиво и непосредно кроз рад. Започињем другу годину али у Босни почиње рат. Одлазимо. Имамо где: у породичну кућу у Пожаревцу, осврће се на те године Ликар.
Не запоставља студије. Академија уметности у Новом Саду. Период привикавања на нову средину пролази лакше од очекиваног уз људе које познаје као и нове који долазе у њен живот. Међу њима Катарина Амброзић, историчар уметности.
– Сићушна енергична жена која предано износи своје знање. Посебно лепо сећање је њена организација посете великом сликару Мићи Поповићу у Београду. Атеље у куполном простору САНУ, Мића испред нас, у позним годинама свог живота. Говори тихо а ја не чујем шта прича већ упијам атмосферу, Поповићеве покрете, израз лица, са благом сетом вели Јованка која завршава Академију уетности са двадесет две године и стиче звање дипломираног сликара, професора ликовне кулутре.
Следи период када наша саговорница активно учествује на колективним изложбама у Новом Саду: А-фест у музеју Војводине, „Либер“ Златно око, Годишња изложба уметника петроварадинске тврђаве…
-Паралелно се одлучујем за рад у просвети, а прво радно место је у двојезичној школи у Будисави крај Новог Сада. Српско-мађарска култура и велики изазов. Следи запослење у Сиригу и Новом Саду где стичем нова искуства у раду са децом. Посао са младим људима је непредвидив и увек другачији. Потреба за сигурношћу у окриљу породице и умор од сељакања доводи ме коначно у родни крај. Радно место је у основној школи „Божидар Димитријевић Козица“ Брадарац. У међувремену радим хонорано у пожаревачким школама. Заснивам своју породицу и постајем мама двоје деце. Привилегија за сваку жену и искуство које се надопуњује, истражује, проширује, умањује, поништава, умножава, увећава и развија способности које помажу у раду са школском децом…
Током 2011. године прелази у пожареавчку школу „Доситеј Обрадовић“ у којој ради и данас.
– Динамика рада је захтевна и изазовна, више обавеза али и могућности у раду са децом. Различити програми, фестивали, едукације, много талентоване деце. На велику радост, последњих година из сваке генерације по један мој ученик имао је своју самосталну изложбу у Центру за културу или у школи. Милица Филиповић, Марина Миленковић, Милица Рајковић, Катарина Марковић, Ксенија Павловић, Момчило Одаџић. Млади људи са којима је лако радити јер поседују таленат и што је најважније: вољу. Ја сам ту да их усмеравам а резултат је импресиван. Круна је да они трајно остану оплемењени уметношћу и стваралаштвом, какав год пут у животу одабрали.
– Радове стварам код куће, немама атеље, волим јогу, путовања и планинарење. У препуштању природи настала су и два мозаика заједнички рад моје другарице и куме Мицике Милић и мене. Два врха хомољских планина обележиле смо заједничким мозаичним радом Јежевац и Вукан. Претпостављам да је опчињеност планинама и природом след речи који је изоговорио мој отац током једне давне вожње долином Неретве. Упирући прстом на околна брда и планине, рекао је: „Ово сам све ја пешке прошао“, закључује Јованка Лола Ликар чији се поглед стопио са контурном линијом која раздваја небо и планине и прати је до данас.
Влада Винкић
