Чињеница да је читав живот посветио узгоју ситних животиња, за њихову лепоту и посвећену им љубав понео безброј признања и шампионских титула и да су му се у овој пасији придружили супруга и три кћери, довела нас је у Ћириковац у домаћинство Југослава Станојевића. Већ по уласку у пространо двориште стичемо утисак да се налазимо у мини зоолошком врту, што нам домаћин поздрављајући нас потврђује.
– Ово јесте зоолошки врт, за сада породични и простире се на 20 ари. Као што видите, овде је сваког дана рај у окружењу фазана, папагаја, голубова, зечева, украсне живине… Кавези су постављени у круг и до сваког води стаза, док посебну драж даје ово зеленило, стабла воћа и украсно биље. Посебно сам поносан на то да учитељице из основне школе из села доводе децу која могу да виде много тога што нам је природа дала, а у плану ми је да у наредном периоду урадим и поставим још кавеза. Сваки кавез има адекватну величину, јер животиња мора да се правилно оформи а то може само у прилагођеном простору. Све кавезе које видите мој су ручни рад, јер сам по струци металостругар и уживам у том послу, а дело мојих руку су и ови кавези са ротирајућим хранилицама тако да се не улази унутра а животиње не плаше пред оброк, прича Станојевић.
Југослав је рођен 1976. године у Пожаревцу а одрастао уз сестру Јасну у породици Првослава и Драгице Станојевић у Ћириковцу. Како истиче, љубав ка ситним животињама чија су претеча били голубови, изродила се из очевог хобија.
– Ја сам, народски речено, одрастао у кавезу са голубовима, у шали каже Југа, и додаје: –По некада се чини да сам више времена проводио пазећи, хранећи и негујући голубове, него у школи. Како је мој отац гајио српске високолетаче, ја сам му од малих ногу помагао, ишао на сајмове и тако и ушао у тај свет. Голубови су били полазна основа јер када сам се запослио 1992. године, упознао сам данас почившег Славка Чапљу који је узгајао папагаје и уз њега почео да негујем и ову врсту птица. Када сам добио први пар у једној боји, пожелео сам да имам папагаје друге боје и то је кренуло у недоглед, сећа се тог времена наш саговорник који је живот посветио посветио ситним животињама: голубовима, зечевима, папагајима, украсној живини…
– Ипак, највећа љубав су ми папагаји које су по мени незамењиве птице, вели Југослав који је са преко 200 шамионских признања један је од најнаграђиванијих чланова Друштва „Љубимац“ чији је дугогодишњи активни члан и излагач.
-Најдраже призање добио сам 2009. година на Новосадском сајму, када је на европској изложби моја патуљаста кокинкина била шампион. Мали пехар али велико, велико признање.
Станојевић поседује 15 врста голубова, што је око 600 јединки само ове врсте, а ту су и две за које каже да их за сада у земљи не поседује нико: из сорте бечких летача као и бечких ибица. У јединственом дворишном простору ове породице је близу 200 папагаја, око 40 врста егзотичних голубова и исто толико егзотичних фазана. Ту су зечеви, патке, украсне кокошке италијанке и патуљасте кокинкине, са којима је, како каже, читаву деценију био најбољи у Србији, освајавши награде на сваком такмичарском скупу. Како више није могaо да освежи јата, данас негује само једно за своју душу.
-Да бих нахранио и напојио све животиње, свакодневно ми је потребно по три сата, а уз то сваку треба пажљиво погледати, проверити њено здравствено стање и сијасет ситница. На срећу, у овом послу ми помажу кћери Јована, Александра и Невена и супруга Драгана, посебно у данима када останем дуже на послу или возим животиње на такмичења. И оне могу боље да нахране птице, али ја волим сам да прођем и погледам и тачно знам шта којој фали. Такође, када се птица излеже мора се прегледа, ту је и прстеновање, вођење матичних књига које садрже бројне значајне податке о самој јединки, прецима, парењу, води се рачуна да се не уђе у сродство…
НАЈВЕЋА ЖЕЉА ЗОО ВРТ У ПОЖАРЕВЦУ
У разговору сазнајемо да је велика страст Југослава Југе Станојевића био фудбал којим се активно бавио до 2007. године.
-Играо сам у Минелу, Дизелу из Бара, Слоги из Ћириковца а једно време био и председник овог клуба. Када сам окачио копачке о клин, посветио сам се искључиво овоме што сада видите.
Југославов дан траје око 18 сати. Након доласка са посла три сата храни и прегледа животиње, а како има и приватну радионицу, преостало време проводи у њој. Радни век је започео у „Минелу“, потом радио на циглани а данас је запослен у предузећу „Унион МЗ“ и нада се да ће ту дочекати и пензију и потом стопроцентно посветити животињама.
-Једна од идеја коју желим да остварим је секција одгајивача ситних животиња у Ћириковцу која би функционсала при „Љубимцу“. Ово је проистекло из изложбе коју сам са неколицином истомишљеника организовао у свом селу прошле године, а колико је интересовање казује податак да је било 700 експоната. Такође, тежим ка томе да привучем што више деце која ће бринувши о ситним животињама сутрадан постати племенитији и бољи људи. Примера ради, када сам био мали, ја сам читав дан радио код човека који узгаја голубове, не би ли за труд добио једну птицу, а данас бих деци поклонио јато али – нема такве деце. Дубоко сам уверен да су последица тога мобилни телефон и рачунар и када би се свели на минимум, код деце би почеле да се буде прве вредности и свест о здравом окружењу, каже Станојевић, сећајући се дана када је као дечак на тавану породичне куће доносио жицу, летве, зарђале ескере, чекић и клешта и својеручно направио први кавез.
Дотичемо се теме која је Југославу највећа неостварена жеља у коју верује да ће се обистинити кад-тад:
-Велики број нас у „Љубимцу“ је за оснивање мини зоо врта у Пожаревцу што је својевремено покренуо Лала Пасуљевић.Чак имамо и пројекат. Град је, колико знам, својевремено имао овакав простор на Тулби, и мислим да је велика вредност да га поново добије. У много махова покушавали смо да идеју претворимо у дело, но чини се да нема интересовања и адекватне подршке, док су велике препреке обимна папирологија као и почетне финансије. Ми не тражимо да врт поседује лавове, тигрове и слонове, већ животиње које могу обитавати у окружењу и чије одржавање је економично. Речју, све је изводљиво, много је људи који би помогли донацијом животиња али и хране, док би се улазницама намирио велики део трошкова, вели Југослав Станојевић који нас на крају сусрета, док још једном разгледамо његово живописно богатство у породичом дворишту испраћа речима:
-Одгајивач није само човек који чува животињу, храни је и припрема за такмичења. Одгајивач треба да буде њихов љубитељ, зими да помаже угрожене животиње у околини, прехрањује шумске птице. Ко воли животиње, он воли и људе, природу и читаво окружење чији смо ми део.
Влада Винкић
