Зашто не искористити лепо јутро на најбољи могући начин? Сунце полако руди и наговештава да ће то бити прелеп дан на води. Замислите сада росу која се нахватала по накошеним теренима, свежим изданцима зелене траве која шкрипуће под вашим ногама док лагано ходите према Дунавцу са сунцем које се рађа иза леђа. Дунавац, који овог јутра изгледа посебно лепо, са водом равном као стакло, уз нестваран осећај да би тим стаклом могао прећи на другу страну. Седох на обалу да уживам у моменту апсолутне хармоније смирености и тишине.
Очекујући другара да стигне на договорено место, полако крећем распакивање, а на воду пристиже и мој другар Неша Кекезовић. Меша се примама у односу са земљом два према један у корист хране. Пецаћу на једног белог црва навученог на Gamakatsu 1050N удицу у величини 18 са основним најлоном 0,14мм, предвезом 0,12мм у дужини од 60цм, а користићу тунел хранилицу од 40гр. Штап Browning CC stilwater са врхом од 2оз.
Почимо пецање. Хранилице лете једна за другом у воду, а у чуварци се ређају карашићи, крупци и деверике. Риба узима прилично пипаво, а ударци су једва видљиви. Одједном све стаје, појачавам темпо храњења, контра. Ту је…
Али на пола пута до обале штука реши да би било лепо да ми отежа посао и да се мало надвлачимо за улов. Један нула за мене. Успео сам извадити деверику из чељусти грабљивице. Поново пауза. Промена хране- ништа… А онда штука поново напада, али код Неше који је имао среће да је извади. Поново почиње и опет се пар риба нађе у чуварци. Поново контра, ту је деверикица али један према један, штука је однесе са све мојом удицом. Шта се ово дешава данас?
На обе стране Дунавца обала је поприлично пуна риболоваца. Сунце се већ подигло и натерало чак и најотпорније да скину кошуље и остану само у мајци. У том тренутку поново ми заигра врх, а деверика се полако привлачи обали, одједном осетих појачано пулсирање на штапу два према један, штука одлази поново са мојим уловом и удицом.
Следи пауза. Да се мало протегну ноге, а и да се госпођи грабљивици да мало времена да се склони са хранилишта. Поново крећемо и пар риба излази напоље, а онда поново појачано пулсирање на штапу. Два према два, коначно се једна нађе и на обали. Сада када је нерешено могу рећи да је доста за данас.
Часовник је показивао тек пола један, ја сам већ на лицу и рукама осећао како ме сунце ухватило потпуно неспремног и поразило. Остадох још мало поред воде. Чисто да ми сам тај поглед на воду однесе мисли и запитах се колико мало је заиста потребно човеку да буде срећан? Срећан што сам добио то своје мало и задовољан са данашњим ремијем са рибом, али и победом- победом над својим мислима.
Мирослав Бундало