Непоновљиви саксофониста Јован Станојевић, из Сувог Дола код Жагубице, је још давне 1955. године у народну музику пионирски увео саксофон. Пре тога је петнаест година искључиво свирао кларинет на весељима у Хомољу, Ресави и шире. Путујући тако по Србији у једном Јагодинском хотелу упознао је саксофонисту који је свирао забавну музику, такозване шлагере, који му је дао да проба његов инструмент. Био је то пресудан моменат у његовом животу и поимању музике. У тренутку се заљубио у предиван и моћан тон саксофона и чврсто одлучио да то буде његово животно опредељење.
Било је то 1955. године када је почео да свира са хармоникашем Павлом Бабејићем и то није био само нови оркестар него нови стил свирања у народној музици. Народу је то било занимљиво и опште прихваћено, како од колега музичара, тако и од публике. Слава га је задесила седам година касније са оркестром „Весели Моравци”, којим је руководио тада већ чувени хармоникаш и композитор Витомир Животић.
ПРВА, ПА ЗЛАТНА
До тада су се на саксофону свирали џез и забавна музика, те је Јованово авангардно извођење народне музике на овом несвакидашњем инструменту побудило огрмно интересовање. Тек 1962. године, на позив фрулаша Павла Станојевића, музичког уредника у Радио Нишу, снимио је своју прву плочу под насловом „Нова Хомољка”.
У аналима дискографских кућа остаће записано да је тада први пут на саксофону снимљена нека композиција из жанра народне музике, која је објављена на носачу звука. Можда је баш зато изазвала толику пажњу. У рекордном року ова плоча је постала „златна” јер је продата у више од 100.000 примерака, што је у то време било незабележено за инструментална издања. Изненађење је било утолико веће јер је тада у Југославији постојало једва нешто више од десет хиљада грамофона.
Тако је почело време великих успеха Јована Станојевића и његове популарности, како у тадашњој Југославији тако и изван њених граница.
Као резултат свега тога са оркестром Витомира Животића, који је у то време био један од најпопуларнијих оркестара у земљи, одлази на прву велику турнеју по иностранству. Јован Станојевић са извођењем народне музике био је права атракција и магнет за публику, где год да се појављивао. Са оркестром „Весели Моравци” Витомира Животића наступали су најпопуларнији певачи тог времена, али аплаузи упућени Јовану и његова популарност у то време нису били ништа мањи.
После наступа по иностранству креће турнеја на једном од најпрестижнијих путујућих фестивала народне музике под називом „Јесен 67”. Овај фестивал је одржаван по свим већим градовима Југославије, уз свакодневну подршку Радио телевизијских центара и као такав окупљао је све врхунске певаче из целе СФРЈ.
Јован наставља да компонује и снима српска и влашка народна кола, која су продавана и слушана као и плоче најпопуларнијих певача. У свом стваралаштву је поштовао традицију и основе мелодике из краја одакле потиче. Поштовао је стилска обележја како српске, тако и влашке музике, строго водећи рачуна да не наруши изворност и природност која популаризацијом неће изгубити лепоту и аутентичност традиционалног стваралаштва. Велико поштовање и љубав према завичају изражавао је тако што је својим музичким делима давао имена места из Хомоља, као што су већ поменута позлаћена „Нова Хомољка”, затим, „Жагубичанка”, „Суводолка”, „Рибарка”, „Лазничанка”, „Крепољинка” и друге композиције.
Скоро сва његова ауторска кола забележена су као трајни снимци у Радио Београду и чувају се као национално благо. Можда се зато после толико година од настанка кола Јована Станојевића, из милоште званог Чика Јове, налазе на репертоару свих саксофониста, али и других инструменталиста.
Са оркестром Витомира Животића, али не само са њим, снимио је око 150 плоча као пратња на носачима звука најпопуларнијим певачима тога доба као што су: Бора Спужић Квака, Александра Стефановић, Милан Бабић, Гордана Стојићевић, Изворинка Милошевић, Маринко Роквић, Нада Топчагић, Радиша Урошевић, Љуба Лукић и многи други. Између осталог, свирао је и снимао са оркестрима Божидара Бокија Милошевића, Мирослава Матушића, Мирослава Стојановића, Драгослава Живановића Троше и Бранимира Ђокића, који је био на челу Народног ансамбла РТС-а.
ДВА ВОЛА ЗА САКСОФОН
Јован Станојевић је рођен 14. јануара 1927. године у Сувом Долу, као прво дете у породици мајке Анице и оца Симе Степића. У то време у Хомољу се тешко живело и музика је била та светлост у животу породице Степић и то генерацијама уназад.
Иначе, Јована је отац научио да свира фрулу и кларинет и први новац је зарадио са непуних дванаест година када га је на свирку повео чича Стања, шеф дувачког оркестра из Жагубице. Пуних 15 година свирао је кларинет по кафанама и на разним весељима у Хомољу и Ресави, све до судбонсног сусрета у Јагодинском хотелу када се заљубио у саксофон. Пошто није имао новца, одлучио је да прода два вола и оде у Београд да га купи. Многи су помислили да то није паметна одлука као и продавац инструмената када га је видео обученог у сељачко одело. Молио је продавца да му дозволи да погледа саксофон, али није било шансе све док није извадио свежањ новчаница. Кад се уверио да има чиме да плати, продавац је Јовану дао у руке инструмент. Сав срећан Јован је наместио усник и продавницом се разлегло народно коло. Људи су нагрнули унутра, а народ је почео да се окупља и испред музичког комисиона. Тако се Јованово прво музицирање на саксофону претворило у концерт!
Како су Степићи постали Станојевићи
О томе како су Степићи постали Станојевићи сазнајемо од Јовановог сина Перише Станојевића:
– Све претходне генерације у породици носиле су презиме Степић, а онда је рођењем Јовановим 1927. године, неки тамо службеник у општини Жагубица, решио на своју руку да ће се од тада деца у породици презивати Станојевић, по Јовановом прадеди Станоју. Наводно, била је огромна фамилија Степића, те да би их лакше разликовали, тако да сада у Сувом Долу Степићи и Станојевићи имају исте претке.
Убрзо се прочуло за вансеријског инструменталисту, када је са хармоникашем Павлом Бабејићем трасирао нови стил свирања, а још више када се прикључио оркестру „Весели Моравци”, којим је руководио тада већ чувени хармоникаш Витомир Животић. Када га је на неком снимању чуо Божидар Боки Милошевић, најшколованији народњак тога доба, одушевљено је рекао Јовану:
– Не знам ко те је научио овако да свираш, али кад год снимаш зови и мене да свирам са тобом.
Није Боки тада знао да је Јован самоук и да је петнаест година свирао кларинет пре него је прешао на саксофон.
Своје богато стечено знање је несебично преносио својим ученицима и сину Периши.
– Из његове школе саксофониста изашао је велики број талентованих извођача. Нису сви постали успешни и популарни попут њега, али већини њих је пренео довољно знања да су од музицирања могли лепо да живе. Многи су постигли завидну естрадну популарност као што су његов први ученик Живојин Жика Јовић, Јован Миленковић Рала и Јован Јанојлић, прича нам Јованов син Периша.
После Витомира Животића, саксофон у своје оркесте уводе и други оркестри. Драган Александрић ангажује мајстора саксофона Ристу Лазаревића Ризова, а Томица Миљић Јована Миленковића Ралу.
Јован Станојевић је био члан Југословенске естраде (удружења музичких уметника), као и члан Савеза композитора Југославије. Наступао је на безброј хуманитарних концерата, како у великим градовима тако и у најзабаченијим селима широм бивше државе.
Овај свет је напустио 1991. године, али популарност његових народних кола ни после скоро шест деценија од стварања не престаје, јер се налазе на репертоару свих извођача народне музике.
Генерација пет
Двадесетак незаборавних народних кола Јована Станојевића неће наставити живот само у народу већ и у породици. Јованов деда, који се такође звао Јован свирао је кларинет, али је млад погинуо у рату. Затим отац Сима свирао је кларинет и фрулу. Јованов син Периша наставио је традицију свирања кларинета и саксофона. Завршио је музичку академију и професор је кларинета и саксофона у Музичкој школи „Стеван Мокрањац” у Пожаревцу. Јованови унуци су се такође образовали. Петар је завршио Средњу музичку школу на одсеку кларинета, а Милош на одсеку клавира и то је пета генерација музичара у породици Станојевић.
На иницијативу руководства општине Жагубица, Tуристичке организације Жагубица и месне заједнице Суви До, пре пет година покренута је музичка манифестација ,,Хомољска Саксофонијада“. Циљ је да се очува успомена на саксофнисту Јована Станојевића, који је рођен и дуго живео у Сувом Долу, а у стваралачком веку је кроз ауторске композиције пренео лепоте његовог Хомоља по целој Србији па и шире. Сваке године средином јула месеца, у Сувом Долу, на летњој позорници задивљујућег амбијента поред извора „Врело“, окупи се велики број саксофониста и љубитеља добре музике. Редовно долазе најбољи српски саксофонисти, да у Јованову част наступе на манифестацији, а међу њима су: Игор Јанојлић Зекутор, Јован Јанојлић Зекутор, Јован Миленковић Рала, Милан Миленковић Страшни, Влада Алимпијевић, Саша Богдановић и многи други. Такмичарски део је подељен за јуниоре и сениоре по одређеним пропозицијама, а учесници се надмећу за вредне награде и сада већ престижно звање „Победник Хомољске Саксофонијаде“. Из године у годину број посетилаца је све већи, јер поред добре музике и аутентичне природе суводолског крајолика, домаћини су манифестацију заокружили понудом локалних специјалитета хране и пића, као и сувенира.