Од четвртине грађана Србије који према статистичким подацима живе на граници сиромаштва, највише су му изложена деца млађа од 18 година. У ризику од сиромаштва живи чак 30 одсто малолетних становника Србије. Највишу стопу ризика од сиромаштва имају вишечлана домаћинства која чине две одрасле особе с троје или више издржаване деце.
Према подацима УНИЦЕФ-а, у потпуном сиромаштву у Србији живи преко стотину хиљада деце. Србија је иначе, прихаватила Конвенцију Уједињених нација о правима детета чији су основни принципи: право на живот, опстанак и развој, најбољи интерес детета, право на партиципацију као и право на недискриминацију.
Деце је у Србији све мање и чине тек 17,3 одсто популације што је посебан проблем сиромашног друштва. Други проблем су услови у којима деца живе. Готово 9,5 одсто деце живи у апсолутном сиромаштву, а 30 одсто на граници сиромаштва. Двадесет одсто деце није примило све вакцине, а близу 30 одсто деце, млађе од 5 година, нема адекватну исхрану. У Србији, како показују подаци, половина деце узраста од 3 до 5 година не похађа вртић.
КАДА ЈЕ МАЈКА САМА
У Улици Раде Слободе у Пожаревцу живи Александра Атанацковић са своје четворо деце и болесном мајком. Троје старије деце су из првог брака, најмлађа девојчица из другог. Најстарији Јован је кренуо у шести разред, Јована у четврти, Мики је сада првак. Само мала Милица остаје у кући да се игра. Деца похађају Основну школу „Вук Караџић“. Ни родитељима који живе у бољим условима није лако да припреме децу за полазак у школу. Александри, која је незапослена, то је тек проблем, али се сналази.
-Јован има право на бесплатне уџбенике, а за Јовану је учитељица старијег брата, Весна, обезбедила половне књиге. За Микија, тако ми је рекла школски психолог, имам право за бесплатне уџбенике јер се за треће дете ништа не плаћа.
Сада морам да видим за свеске и прибор, то им је неопходно. За Јовану и Микија који је првак, биће помоћ из Црвеног крста, али не и за Јована, јер он иде у шести разред. Хвала Јовановој учитељици Весни, немам речи каква је то жена. Толико ми је пута изашла у сусрет као да ми је сестра. Она је и позвала Васу из „Браво“ радија па је пуно помогао да ми се пре две године среди кућа. Урадили су фасаду, изолацију, купили машину за веш…Пуно су помогли, људи су доносили и ствари за децу, и храну, неки су донирали новац за кућу, много им хвала, свима, поручује Весна.
Кућа која је власништво Александрине мајке је тако, захваљујући хуманитарној активности пожаревачког Удружења „Солидарност онлајн“ поправљена, али иде зима:
-Много ми је тешко када дође зима, димњак пуши па ја то чистим. Најпотребнији нам је огрев, примим ја за то помоћ, али мора да се плати и струја и вода, кредит који сам подигла преко родитељског додатка да купим врата. Подигнем новац, платим рачуне и када дођем кући, нема ништа, каже Александра.
Са својом шесточланом породицом живи од дечијег и родитељског додатка. Није корисник сталне социјалне помоћи јер, како су јој објаснили, нема на то право зато што деца имају алиментацију. Како каже, има пресуду, али не и новац:
-Први супруг треба по пресуди да плаћа алиментацију, али је он не плаћа. За двоје старије деце треба да даје месечно 12.000 динара, и још 4.000 динара за Микија. За Милицу је њен отац плаћао издржавање али је сада болестан па повремено помажу њени баба и деда.
Александра понекад добије једнократну помоћ од Центра за социјални рад у Пожаревцу. Све у свему, недовољно, кап у мору.
-Много је тешко обезбедити четворо деце и бринути о њима. Не радим, а и да могу да се запослим, не могу да ускладим родитељске обавезе према деци, нити имам коме да оставим болесну мајку.
Зато на импровизованој тезги испред куће док је сезона, продаје поврће:
-Донесе ми један старији човек, па када продам, ја њему дам новац, нешто остане за мене и децу. Мора нешто…
Бори се Александра и са рачунима, највише оним за струју.
-Искључили су ми струју за дуг од 8.000 хиљада, а тужбом су ми „надували“ рачун на 52.000 динара, па преко извршитеља… Нисам имала струју 17 месеци, све у мраку и на свећу…
Породица иначе, користи услуге Народне кухиње Црвеног крста.
-Да није Црвеног крста, ја не знам како бих. То ми много значи и хвала, то ћу увек да кажем, Новици (Ђорђевићу). Он је мени први изашао у сусрет. Дао ми је гардеробу, када нисам имала никаква примања, ни дечији додатак, ни родитељски. Дао ми је и храну и одећу и обућу за децу. Моју децу нећу никада да дам у дом како су ми говорили у Центру за социјални рад.
Као да ставља тачку, Александра Атанацковић, самохрана мајка четворо деце каже:
-Они немају никога другог, само мене.
Д. Деурић
