Пожаревац. Недавно је један лекар пожаревачког Медицинског центра покушао да оде у пензију. Покушао и није успео, јер када су за то сазнали, његови пацијенти упутили су директору петицију са захтевом да му још мало продуже радни век. Има ли већег признања за једног здравственог радника од овог? Овај пример доказ је да ова тешка времена свака професија има своје неимаре. Ми бисмо овом приликом о једном светлом примеру у просвети пожаревачког крај.
Миланка Вучковић је наставник разредне нaставе од 1977. године, а просветни радник пуних 36 година. Прво радно место чекало је у Ореовици, после кога је прешла у Александровац и у коме је учитељевала све до 1998. када је дошла у пожаревачку Основну школу „Вук Караџић“.
– У градској школи је наравно много лакше и зато овај прелазак доживљавам као признање – награду за вишегодишњи труд једне сеоске учитељице. Ја сам пуних 14 година, свакога дана путовала од Пожаревца до Александровца и назад на наставу. Добро би било да се настави пракса да при крају радног века сваки сеоски учитељ добије град, речи су Миланке Вучковић која на питање колико воли свој посао, овако одговара:
– Волим рад са децом и данас ми се чини као да радни век тек започињем. Бројне су генерације које сам испратила у живот и верујте да сам сваки растанак са њима одболовала. На прагу пензионерских дана Миланка Вучковић присећа се највише лепих тренутака што не значи да нема и оних других:
-Много су нам деца оптерећена, торбе су им пуне књига, главе пуне брига, а требало би да из школе кући одлазе весели, да им настава буде лака. Хоће ли се већ једном учинити нешто на растерећењу школе, питам се. Истовремено стрепим за даљу судбину просветног радника. Нигде није тако тешко као у образовању па се млади нерадо одлучују за овај позив, поручује Миланка Вучковић.
С. Е.