Капија као животна прекретница

Својеврсна круна рада Радише Илића Банкера из Шапина, коју је као власник предузетничке ковачке радионице „Ferro Battuto“ сврстао у витрину препуну признања,  је овогодишње Октобарско признање добијено од Општине Мало Црниће чији су челници препознали труд, ангажовање, таленат, упорност и успех породичне фирме са традицијом дугом четврт века. Није нескромно рећи да су поједини крајњи производи ове радионице права уметничка дела од којих велики број њих краси просторе како у Србији тако и широм Европе.

Радиша је рођен 1959. године у породици Драгише и Јелице где је стасао уз сестру Радицу, а о периоду одрастања говори: 

– Моје детињство било лепо и радосно, што за данашње време не могу рећи. Играли смо се, дружили, били неразвдојни… Када је дошло време за школу, прва четири разреда похађао сам у Шапинама, Основна школа „Дража Марковић Рођа“ а потом у Смољинцу. Сви смо ишли пешице по снегу, киши, кошави… Ништа нам није било тешко.  У одељењу је било 30-35 ђака, а данас неколико, и то је туга, јер се село гаси… 

Како сеоско домаћинство захтева доста ангажовања Радиша је време школовања морао да организује: игра и дружење са вршњацима одлазе у други план, а дан делом проводи у учењу а делом са сестром помажући у пословима које је обављала бака Катарина.

– Отац и мајка отишли су на привремени рад у Аустрију, а Радица и ја остали сами са баком. Радили смо раме уз раме са њом. Најпре, то нам је била обавеза, а са друге стране зато што је бака то заслужила. У селу су знали да је она жена за пример. Њен муж, а наш деда, погинуо је 1945. она је остала са два сирочета, Драгишом и Миодрагом и храбро кренула од дебеле нуле. Колико се жртвовала говори само један детаљ: рашивала је своје хаљине и од њих шила одећу за своју децу. О другим мукама да не говорим, казује са сетом наш саговорник.  

Радиша по завршеној основној школи учи за бравара вариоца и керамичара, тако да је у сезони пољопривредних радова био вредан на њиви, а потом одлазио у иностранство обављајући послове које је учио. 

– Прекретницу у животу доноси ми стара кућна капија. Како је била оронула, одлучујем да направим нову. У речима најближих да то не могу сам, у мени се пробудила још већа упорност и за кратко време двориште је красио много квалитетнији и лепши улаз. Када су сестра и зет дошли да нас обиђу и видели дело мојих руку, затражили су да направим капију и за њих. То је већ био сигнал да се озбиљније посветим овом послу. Купио сам квалитетнији алат, набавио елементе и у делу гараже почео са радом. Преко дана био на њиви, а потом у импровизованој радионици у којој са знао да останем и до два сата по поноћи, а  у пет опет сам на њиви, прича Илић.

ИЗ ХОБИЈА У ЖИВОТНИ ПОЗИВ

Хоби који му је причињавао задовољство и давао одушка од свакодневних брига, убрзо прераста у озбиљан посао. Како је израда капија доносила зараду, 1996. године Радиша Илић Банкер оснива ковачку радионицу „Ferro Battuto“ и ангажује неколико радника за испомоћ, а име фирме постепено постаје синоним за квалитет и дизајн, у првом реду капија од кованог гвожђа. Немерљиву помоћ првих година рада Радиши пружала је супруга Весна која се није либила да физички помагне свом свом супругу, а у све се активно укључио и син Владан који данас паралелно води посао с оцем. Ћерку Марину је животни пут тада одвео у иностранство где је формирала сопствену породицу, али је у сваком трену  пружала моралну подршку.

– Уз производњу, своју робу сам продавао на пијацама и вашарима у Пожаревцу, Раброву, Смољинцу, Божевцу, све до Неготина, а како сам уочио, купце је првенствено привлачио дизајн који је мени ишао од руке. Једноставно, када увече легнем, не могу да заспим док до најситнијег детаља не осмислим изглед и арабеске које би требало да красе производ. Већ сутрадан моја идеја почиње да добија конктуре, а за неколико дана и коначан изглед, сазнајемо од Радише Банкера.   

На Сајму грађевинарства 2003. године у Новом Саду, „Ferro Battuto“ по први пут јавно излаже и побеђује у својој категорији.

– То је било велико изненађење, јер је овај Сајам значајан не само код нас већ и у Европи. Но, још веће изненађење задесило ме је када су на штанд уз бројне новинарске екипе дошла два декана са Машинског и Грађевинског факултета, а један од њих пита: „На ком факултету сте студирали?“ Замислите колика срећа, подстрек и уважавање су мене, као човека који има осам разреда основне школе и занат тада обузели, са поносом се Радиша Илић Банкер сећа тог догађаја, након чега је уследила салва награда и признања на бројним сајмовима  у земљи али и Лондону, Мадриду, Паризу… 

КОВАЧКИ ЗАНАТ У ГЕНИМА

Обилазећи хале у којима се кује гвожђе и од њега настају различити елементи чији су крајњи производи капије, гелендери, метални намештај, заштитне решетке, примећујемо да у маштовитим украсним деловима има много утканих делова чији се изглед заснива на традицији. Ту су незаобилазне ковачке пећи – ватришта на кокс, наковањи различитих величина чекићи, клешта, турпије, али и најсавременије машине за обраду метала којима се управља уз помоћ рачунарске технологије. 

Владан и Тања уз „Rik-Fer“ Радишиним стопама

Радишин син Владан и снаха Тања током 2015. године оснивају сопствену  фирму „Rik-Fer“ са седиштем у Шапину чија је основна делатност продаја  елемената и готових производа „Ferro Battutа“ као и увозних елемената из Италије и електро мотора за отварање кованих капија.  Потом продајни објекат „Rik-Fer“ отварају у Чачку а ове године и у Пожаревцу у којој ради Владанов и Тањин син Александар Банкер који паралелно завршава студије у Београду.

– Највећа животна награда ми је што сам преко фирме „Ferro Battuto“ успео да сачувам породицу на окупу: да не оду у иностранство већ остану у својој земљи – у Србији.  Све то је доказ да и овде,  уз велики рад и ангажовање може поштено и квалитетно да се живи, вели Радиша  наглашавајући да  по завршетку школовања породица Илић планира да и најмлађег унука Петра  укључи у рад  фирме који ће са осталима наставити традицију  „Ferro Battutа“ и Банкера из Шапина.

– Има нешто што нисам поменуо, али мисли да је веома значајно. Наш први комшија кога се сећам из детињства био је класичан ковач. Ја сам у слободно време долазио код њега у радионицу и најчешће стајао крај ватришта која су одржавали мехови. Мех се покретао дрвеном гредицом на којој сам често стајао и тако га покретао распаљујући жар. Наравно, очи су ми биле упрте у то како он греје гвожђе, преноси га на наковањ и чекићем прави разноврсне облике. Са друге стране, мој деда по бабиној линији Радомир из Курјача, такође се бавио ковачким занатом, што сам ја повремено гледао, те је све је то мени оставило траг у подсвести, каже Банкер који на питање да ли се и сада лати чекића и гвожђа одговара потврдно, али само у изузетним случајевима, јер су његове обавезе усмерене на друге сегменте рада фирме. 

– Оно што бих на крају издвојио је  задовољна муштерија. Када је мој и рад моје породице у питању, најмилије ми је да се за надимак Банкер, који носимо генерацијама, чује Србијом, али и широм Европе, закључује вредни и марљиви Стижанин из Шапина Радиша Илић. 

Влада Винкић