Дунав је одувек желео да постане море. Сумњам да је баш на том месту решио да свој ток преусмери… Смањи… него се тако десило… Преградио је један свој рукавац као да кажњава непослушно дете, терајући га у ћошак реке… Шта се то страшно догодило и њега помело… Сумњам да је то урадио из обести, не личи то на њега… Мада, уме да буде хладан и дубок… Али, ја никада нисам сумњала да он тече у правом смеру. Онако како он хоће. Не сумњајући у себе… Гледајући га кроз сунчане наочаре, негде на средини даме која га претвара и у језеро. Кроз главу ми се мотала прича о непослушној Речној Сирени која је морала да буде кажњена зато што је сва правила кршила, у смртника се заљубила… Поносну реку довела је у незавидан положај и Дунав је отера из својих вода, јер га је разбеснела, толико заличивши на њега… А, онда, на ивици чујности до мене су се дошуњале речи људи који су пролазили крај нас: „СумЉам да је све то истина.” Нису мислили на слике у мојој глави, већ су водили неки свој разговор, а учинило се као да коментаришу помишљено. Вратих се у реалност. О, не… не говори се (пише) та реч тако…
… хммм… сумЊам…или…сумЉам… питање је сад…
Правилно је једино сумЊам.
Честа правописна грешка је неправилна употреба глагола сумњати. Корен овог глагола је именица сумња, а самим тим и глагол гласи сумњати.
Овај глагол се у презенту (садашњем времену), кроз лица мења се на следећи начин:
| једнина множина |
| Ја сумњам Ми сумњамо |
| Ти сумњаш Ви сумњате |
| Он (Она, Оно) сумња Они (Оне,Она) сумњају |
Сумњам, дакле мислим, дакле постојим.
Дунав је застао на трен… или се мени учинило… Тог дана је сумњао у своју одлуку… и слутила сам да већ еонима времена сумња… Да ли се питао да ли је смео љубав да забрани, Речну Сирену укроти… Али, то је тако нормално када је прича сва од преокрета изаткана… Сумњао је због нечега другог, због људи и њихових прича и осуда. Јер, у том језеру већ одавно само лабудови плове… Дунав је љубав разумео, заметнуо траг Речној Сирени и смртнику да негде своју љубав живе… Захвална сам што ми је показао колико шире његово двориште од планете може да буде, што није сумњао и што је нашао оне који се воле када никога ту није било, што је био другачији, на најдивнији могући начин… Зато, теци без сумње… у речи… срећне крајеве… себе…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности