… Задња времена су дошла, мрмљао је старији човек иза тезге на пијаци… Већ знам да се између јагода, трешања, кромпира и паприке највише мудрости чује, и слух ми је био увежбан да прикупи сваки делић изговореног. Ова реченица ме врати у плусквамперфекат живота. Учионица,  у којој сам ја ђак, час страног језика и професор Ђ.К. Морам да признам да сам неке његове доскочице схватила деценијама након што их је изговарао . Одлично се сећам његовог објашњења да све што је прво има и последње… Оно што је предње увек има и задње… И да једино у таквом језичком односу могу да стоје… Некако смо прихватили то тумачење… потврђујући теорију о ђацима који не сумњају  много у истинитост тврдње,  верујући без поговора.  Мада, тада је, можда, и важила та језичка уштогљеност и традиционализам, а данас…

                               … хммм… последње… или… задње… питање је сад…

                                              Пише се и једно и друго.  

Прилог задњи има просторно значење, па тако животиња има предње и задње ноге, а ауто предње и задње точкове. У овом случају нећете рећи последње.

Прилог последњи користи се када је у питању низ и тада се не може употребити задњи. То видимо у примеру : Прочитао сам књигу од прве до последње стране. Међутим, исто је да ли ћете рећи да сте потрошили задње или последње паре у куповини.

Иван Клајн у Речнику језичких недоумица каже: ‚‚Задњи у значењу последњи није погрешно”. И појашњава да прилог задњи осим просторног има и временско значење, као што смо претходним редовима покушали да разјаснимо.  Зато можемо да кажемо  задње седиште, задње ноге столице. Али, исто тако, без прављења језичке грешке, употребићемо синтагме задња ноћ, задњи час и задње време.

Можда и јесу дошла задња времена, али ја  верујем до последњег даха да ће лепота спасити свет… Она лепота малих заборављених ствари… Лепота животног путовања у којој није битан циљ пута, него уживање у гледању кроз прозор, застајкивању… Верујем да са задњег седишта може боље да се примети предњи део воза који путује остављајући некога без задњег даха, када схвати да је он први и последњи који одлучује  на којој станици треба да сиђе  или… да ризикује и изађе на задњој станици на последњем перону, пратећи сопствени компас задњег и последњег

Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности

Share.

Comments are closed.

Skip to content