… Летња ноћ полако је падала над крајем којим сам возила… Испред мене се у мору зеленила тамнео асфалтирани пут… показујући ми правац којим би требало да прођем… Раскрница ми није уливала наду да могу да погодим куда треба да кренем… Навигације и новонастале модерне технологије су нестале у оној тачки када сам остала без сигнала… На срећу, из њиве је изашао декица… Изгледао је као реклама за вредне и поштене људе… Зауставих га и упитах за правац ка коме сам ишла… и где је требало да стигнем… „Само пратите овај асвалт и не скрећите нигде… добар је пут, асвалтирано је скоро… само полако.“, oдговори предусретљиво и брижно… Асвалт… од када нисам чула тај израз… потпуно нетачан… али, близак мом уху… јер ме враћа у детињство… на једну клупу… липу… и сенке мени драгих људи који су водили разговоре… сваке вечери… кудећи асвалт и врелину коју испарава… Сада су одавно на облацима… и у мојим сећањима…
… хммм… асвалт… или… асфалт… питање је сад…
Наш правопис прописује да се једино каже асфалт.
Реч асфалт је грчког порекла. Потиче од грчке речи áспхалтос. Грчко пх се преноси као глас ф, па смо на тај начин добили облик овог израза. Значење ове речи тумачи се као сјајна, црна земна смола.
Глагол се пише асфалтирати.
У градовима има превише асфалта.
Напољу је летња врелина и асфалт се усијао.
Када је ова улица асфалтирана? Не сећам се да је овде било асфалта раније.
… Живимо асфалтираним животом… Све што може прекрива се црном смоластом масом, која спречава земљу да дише… нас да упрљамо своје ципеле… Да ли нам је тај асфалт прекрио и душу… јер је све мање показујемо?… А, изгледа, да нам је асфалт донео само онај мирис смоле која обузима све у летњим месецима… Недостају барице и блато које кишу прикупљају и дају нам могућност да мало шљапкамо и уживамо као када смо били мали… радујемо се без неког великог разлога… Само се једнога бојим… да нам асфалт није асфалтирао срца… чинећи нас недодирљивим… нечовечним…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности