… На ободима нашег града, тамо где је некада расла твдоглава биљка бурјан и где су се y давна времена храбри витезови борили са аждајама, никло је насеље. Људи су му име по биљци дали-Бурјан. А на самој раскрсници путева, који воде тамо где треба, сместила се једна школа Ocновна школа „Вук Караџић“… Времена су се мењала, године претварале у векове, а она је непоколебљиво стајала. Ових дана на своју рођенданску торту ставила је 136 свећица. Сигурна сам да је свака једна жеља за дечије осмехе, знање, пријатељства и љубави, све оно што је под својим кровом чувала тако дуго… А у празничној атмосфери, пред сам рођендан, славило се и писало, цртало… Уживало у фудбалу и проглашењу најбоље екипе… Тако се учи да се побеђује и губи, поштује и онај ко не мисли као ми… Писали су се устаљени састави о школи. Некако ми је то клише и нисам сигурна да неко ко седи у клупи школе може да доживи праву слику о њој… Поучена искуством научила сам да је потребно да се мало измакнеш како би видео и спознао своја осећања… Али, без обзира на нека моја размишљања… писали смо… Нисам неко ко тражи грешке… Међутим, приметих у дечијим саставима погрешно писање термина основна школа.
…хммм… Основна школа „Вук Караџић”…основна школа „Вук Караџић“… О.Ш. „Вук Караџић”… ОШ „Вук Караџић”… питање је сад…
Пише се и једно и друго. Основна школа (великим словом) пише се као део пуног, званичног назива институције: Основна школа „Вук Караџић“.
Са друге стране, ако има уопштено значење појам основна школа пише се малим словом: Идем у основну школу.
Скраћеница се увек употребљава без тачака и написана великим словом – ОШ : ОШ „Вук Караџић“
Био једном један Вук… да нам покаже да никада не треба бити део чопора… Он је наш добри чувар ватре сазнања, сопствене спознаје и добрих врлина… Ходницима школе, која се по Вуку зове и ја сам направила прве кораке ка учењу… као ђак… касније и као предавач… У животу неки путеви воде у круг… и… ето ме опет на месту одакле сам кренула… да испричам још неку причу… довучем звезде у двориште… Направим још једну ранфлу црвеним концем на ивици мараме… против урока… као знак да успеси тек долазе… јер, у тим учионицам уткали су се гени и оних који моје кодове носе… Неко ми је рекао да ја тамо не припадам… и скроз је погрешио… мало ме погодио том изјавом… Али, научила сам, ношена кроз оркане живота, да је немогуће то да појасним човеку који са две боје фарба овај свет, увучен у параграфе и неке прописе… Одавно сам ја вучијег рода, познаје се по мени. Јер, сви ми такви примили смо жиг завештања, као част и проклетство, терет и славу, ропство и слободу… Носимо тај дар свуда куда пролазимо… и… сањамо… вучије храбро…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности