Годишња доба, месеци и дани немају ни мирис , ни укус , ни боју. Онакви су каквим их ми учинимо… Као и људи показују свој облик тек када прођу крај нас. Некада… негде… прочитала сам да најгора времена извлаче и најгоре из људи, што опет пружа могућност очима да погледом траже оне најбоље… ако спознају како… Деси се да у највећој тами засветли звезда која све обасја. Задесе се људи чија душа мрак тера да побегне… а и они који од речи праве слике, допуњују празнине, проналазе начин да на право место ставе одговарајуће слово…
Некада је било потпуно јасно како се пишу имена месеци, дана у недељи, годишња доба… Сада се све мало изокренуло… под утицајем страних језика, посебно енглеског, долази до пометње… прихватили смо нешто што није наше…
…хммм…Фебруар… или… фебруар… питање је сад…
Правописна норма нашег језика налаже нам да назив месеца пишемо увек малим словом, осим када је на почетку реченице:
Неочекивано брзо је дошао фебруар.
Марко долази 23. јуна 2023. године у наш град.
Јули се купа на морској пени.
Писање имена годишњих доба, такође, се пише малим словом:
Брзо пролази зима, већ се назире пролеће, а онда ће загосподарити лето и јесен.
Дани у недељи пишу се малим словом:
„ …навиј сат на среду… четвртак…”
Смештен између зиме и пролећа фебруар је изгубио неколико дана из своје слагалице, али у својим дугим ноћима чува неки уторак… ако некоме зафали… да му душу озари… и буде баш по његовој мери.
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности