… Магија речи ствара чуда… отвара неке нове светове… Невероватна је моћ речи, која попут чаробног штапића успава аждаје, затвори тајне пећине… доведе дугу у наше крајеве… Свет на боље покрене… Једна од таквих речи је и хвала… Попраћена је осмехом… свицима у очима… Уме да се похвали искреношћу… Воли да боји свакодневницу… Данас та њена магија другачије изгледа… Нека наопака бајка као да је кренула… Ретко се у њу верује… и слабо се изговара… још слабије пише… Некако смо заборавили на те лепе манире, стављајући их у корпу старомодног и прошлог… Може ли икада тако нешто да застари… Али, има оних који је користе… и питају се… као и сви фини и добри… шта је правилније: хвала пуно или хвала много…
…хммм… хвала пуно… или… хвала много…
(… пссст… може и једно и друго…)
Ваше много хвала често наилази на доскочицу да не постоји мало хвала.
Да ли сте погрешили?, питате се ви.
Наравно да нисте. Много и пуно су синоними и могу се равноправно употребљавати у овом значењу. Тачно је да не постоји мало хвала (мало као супротно од много). Међутим, овде је реч о прилогу којим се појачава значење захвалности јер да се умањи не може.
Прилог много (супротно од мало) употребљава се када се указује на велики број, количину и обим нечега.Такође, у употреби је када се указује на висок степен или интензитет нечега – јако, веома, врло.
Прилог пуно (супротно од празно) значи: у великој количини, у великом броју, много, врло, веома.
Да закључимо, можете употребити било који од ова два прилога уз реч хвала. Исправно је и много хвала и пуно хвала.
… Лепо је рећи хвала пуно (много)… када год то можете… јер, ова реч лечи срце и душу… Бити захвалан је тако невероватно људски… Будите захвални за све осмехе, сусрете… неке људе које вам је живот подарио…и, оне које је од вас удаљио…Чини ми се да је хвала попут молитве која све решава и све прашта… Хвала је сазвежђе од несталог света… Толико СВЕГА је у тој речи… мекота, милозвучност, опипљивост љубави на рукама… Једно сам схватила, када се све одузме и сабере… оно што остане јесте боја коју људи виде када нам се име помене. Ти бираш да ли си на тој слици био окован ледом, или си дошао са сунцем и шумама… Памтиш ли се као неко кога су сломили погледи и увреде… или си по свему насуо цвеће… Истина о теби зато мора бити истина добра… Ми смо, ништа друго до збир додира и речи… Шта год да ти фали, ма колико био мали у својим очима, имаш довољно да изведеш представу. Одушевиш публику, изненадиш себе собом… да на крају упамтиш да си живео своју прилику… и умео да кажеш… хвала… пуно… хвала много… за све.
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности