У Србији живи 12.000 слепих и слабовидих особа, на територији браничевског округа их је 420. Како би своје активности успешно и организовано спроводили, имају своју Међуопштинску организацију савеза слепих и слабовидих у Пожаревцу.
Живослав Ивановић, дугогодишњи је члан ове Организације и особа је оштећеног вида. Рођен је у Божевцу и као дечак редовно школовање започео је у матичној основној школи. Да се нешто дешава са његовим видом приметио је по завршетку другог разреда и тада му је откривена атрофија очног живца. Трагајући за излечењем, извесно време није похађао школу, а када су лекари констатовали да болести нема лека, Ивановић постаје члан Међуопштинске организације савеза слепих и слабовидих у Пожаревцу са намером да се оспособи за самосталан живот. Тако и одлази у Осијек, у школу за слепе.
-С обзиром на то да сам у том тренутку имао 19 година, био сам стар за редовно школовање у Земуну, тако да је избор био Осијек где сам стекао основно образовање и завршио за телефонисту другог степена стручности. Вратио сам се у Пожаревац и након непуних годину дана добио посао у костолачком Минелу, у коме сам радио 12 година. Нажалост, фирма је деведесетих угашена, па сам прешао у Казнено – поправни завод „Забела“ где сам радио до пензије 2015. године, прича нам Ивановић коме никада није саопштен прави узрок атрофије очног живца.
– Претпоставка је да је за моју инвалидност крива висока телесна температура коју сам имао када сам се разболео од богиња. Колико ми је вид процентуално оштећен није ми речено, али је евидентно да се ја у простору одлично сналазим, не користећи никаква помагала, каже Ивановић.
ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ „ПОЛЕТ“-а
Некада је слепим и слабовидим особама био проблем самостално кретање на отвореном простору, међутим, данас им је лакше, јер је техника узнапредовала, постоје телефони и компјутери са говорним програмима и разна друга помагала и инструменти захваљујући којима се они служе.
-Давне 1979. користили смо звучне књиге на тракама, након тога прешло се на касете, а данас на ЦД. Постоји могућност да разноразну литературу преузимамо и са интернета, све зависи од личне способности и могућности. Могу да кажем да су данашње шансе за новим сазнањима велике, наглашава наш саговорник који се од 2016. године налази на челу Клуба за спорт и рекреацију слепих и слабовидих „Полет“. Клуб ове године слави 20. рођендан.
Иако постоји од 2001. године, слепи и слабовиди у Пожаревцу спортом се баве много више од две деценије. Идеју о формирању спортског удружења подржала је Међуопштинска организација слепих и слабовидих тако да „Полет“ наставља успешно да функционише под њеним кровом. Велику подршку Клуб има од локалне самоуправе и Спортског савеза Града на коју може да рачуна у сваком тренутку.
„Полет“ тренутно има 15 регистрованих спортиста. Некада их је било много више, са читавог подручја браничевског округа, а сада искључиво из Пожаревца и Костолца. Чланови Клуба истовремено су и чланови Међуопштинске организације слепих и слабовидих.
Говорни семафори
Особе са оштећеним видом имају велике проблеме на улици, у саобраћају, посебно у градовима у којима не постоје говорни семафори. Један од таквих је и Пожаревац.
-Пре десесетак година у граду је било звучних семафора, међутим, одавно их нема. Наводно, стварали су буку, сметали станарима, па су их уклонили што ја лично као разлог не прихватам. А колико пута ми се десило да на пешачком прелазу стојим у страху да пређем улицу. Охрабрим се једино кад осетим да је поред мене неки пешак, да и он чека као ја, па се управљам према њему. Зато бих апеловао на све оне од којих зависи постављање звучних семафора, да нас се сете и помогну нам. Такође, имам још једну молбу упућену надлежним државним и локалним институцијама, да бројеве и натписе на вратима канцеларија, ординација, постављају мало ниже, да буду израженији, како бисмо их на додир прочитали и тако лакше пронашли канцеларију у коју смо се упутили, замолио је Ивановић.
УСПЕШНИ КУГЛАШИ
Такмиче се у различитим спортским дисциплинама – у шаху, куглању, атлетици гол – болу и говорном пикаду.
-Град нам је помогао да из Словеније набавимо један говорни пикадо који се налази у нашим просторијама. Од ове године у Србији се по први пут организује такмичење у оквиру Лиге говорног пикада. Реч је о надметању на почетку па у томе нисмо баш успешни, али када је у путању куглање, ту смо за сваку похвалу. Лига куглања постоји већ двадесет година, а наш „Полет“ је за то време десет пута освајао титулу првака Србије. Још увек немамо услове за вежбање какве имају велики градови, па због тога нисмо ни једном, као прваци, организовали такмичење у нашој средини али смо били домаћини у Панчеву, Kрагујевцу, Смедереву у коме је пре неколико година отворена куглана, истиче Ивановић.
Неки од чланова Полета такмиче се и у оквиру куглашке репрезентације Србије. Носилац бронзане медаље у категорији Б2 на европском такмичењу је Енис Мурина из Kостолца, док је Гордана Милошевић, која нажалост више није међу живима, бронзану медаљу завредела у категорији Б1 и истовремено била први спортистa која је Србији донела овакво одличје.
-Када говоримо о такмичарским категоријама у куглању треба рећи да се у Б1 категорији такмиче потпуно слепа лица, у Б2 особе са минималним остатком вида, док Б3 категорију чине слабовиди. Сви заједно освојили смо безброј медаља на државним и међународним појединачним и екипним првенствима. Поменуо бих и резултате које имамо на такмичењима звучном лоптом за слепе. Најбољи пласман остварили смо 2014. године у Пожаревцу када смо победили на Државном првенству и освојили златну медаљу. Имамо и једну бронзану, освојили смо је у Бору. Такмичење звучном лоптом је врло интересантна дисциплина, али је све мање оних који желе да у њој учествују, радије се окрећу другим интересовањима. Не знају да бавећи се спортом, без обзира којим, упознају свет, стичу бројне пријатеље у иностранству, ми смо се до сада такмичили у Хрватској, Словенији, Мађарској, Пољској, Румунији, Чешкој, Словачкој… Задовољство нису само медаље већ и осећај припадности свету који не видите или недовољно видите, али осећате да му припадате.
НАЈТЕЖЕ ЈЕ БЕЗ ПОСЛА
Као и код осталих инвалидних лица тако о код особа са оштећеним видом највећи проблем је незапосленост. Већ неко време у Међуопштинској организација слепих и слабовидих у Пожаревцу настоје да упосле један број телефониста што иде тешко јер у предузећима истичу да у ери савремене телефоније нема потребе за њиховим ангажовањем. Осим телефониста без посла је и двоје физиотерапеута.
-Засигурно да би се ови људи, када би радили, препородили, у раду усавршили, осетили потребним и изнад свега осамосталили. Овако, приморани су да седе код куће, изоловани од друштва и свега што се око њих дешава и да зависе од других. Веома је важно да се према особама са инвалидитетом друштво понаша људски, да их не сажаљева и не игнорише, поручује Ивановић.
М.П.