Певач народне музике Јоца Стевановић је показао како се стрпљивим радом, поштовањем публике и колега, на најбољи начин представља професија коју су многи неоправдано деградирали. Преко три деценије, уз комшију Драгана Пантића Смедеревца, Љубу Лукића, Радета Бикињца, Радишу Ранковића Дилу и Жицу Марковића, чини најуспешнији и најквалитетнији део мушког певачког тима народњака у Подунављу, Поморављу и Стигу. Његову сетну боју гласа публика је заволела још од прве плоче „Најслађе пијанство”, а касније је градио каријеру корак по корак.
Један од разлога што Јоца није постигао више је његова превелика скромност, што на естради никада није била врлина. Ипак, временом је успео да изгради свој стил певања, да широким репертоаром и сталним усавршавањем публици увек понуди нешто више и да после сваког наступа сви буду задовољни. Научио је да поштује професију од које живи и зато га подједнако цене публика и колеге. И што је најважније, у овом тешком времену за певаче праве народне музике, Јоца Стевановић је неуморно радио све до појаве корона вируса. Имао је заказане наступе за скоро годину дана унапред, али сада када су многа весеља отказана, како овде, тако и у дијаспори, дошли су „црни дани“ за естрадне посленике.
ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ
Јоца Стевановић је рођен 21. новембра 1963. године у Михајловцу код Смедерева. Иако се мајка Радмила и отац Љубиша нису бавили музиком у „књизи судбине” му је записано чиме ће се бавити и предодређено да ће му музика бити животно опредељење, јер је музичке гене наследио и по мајчиној и по очевој фамилији. Ујак оца Љубише, Радослав, познатији као Раја Цанин, био је веома цењен хармоникаш, а мајчин ујак Раде Обрадовић је такође био познати хармоникаш и певач, а још познатији као део чувеног дуета Мира и Раде, који су својевремено жарили и палили на весељима у Подунављу. Рано је почео да пева на приредбама у родном Михајловцу и суседним селима, где је својим гласом и наступима скренуо пажњу још као десетогодишњак.
Јоца и даље живи у родном Михајловцу са супругом Драганом, кћерима Маријом и Милицом и сином Милошем, већ афирмисаним хармоникашем.
-Мало је фалило да у кући имамо два певача, јер супруга Драгана изванредно пева. Ипак, она се посветила породици, али је мени увек пружала подршку и имала разумевање за посао којим се бавим, каже Јоца који је пекао занат са оркестром Новице Величковића и другим познатим оркестрима све до 1990. године када је уследио неочекивани позив од тада реномираног композитора и хармоникаша Зорана Тирнанића, за учешће на престижној смотри народне музике „Хит парада“. Наступио је са песмом „Најслађе пијанство” коју је публика прихватила на прво слушање. Те године је снимио прву плочу са овом песмом по којој је албум назван и која му је широм отворила естрадна врата популарности. Успех песме „Најслађе пијанство“ није промакао организаторима „Месама“ који су га наредне, 1991. године позвали да учествује на овом престижном фестивалу, раме уз раме са Маринком Роквићем, Аном Бекутом, Зорицом Брунцлик, Сеном Ордагић, Екстра Неном, Драганом Којићем Кебом и другим звездама ПГП РТБ. Као најмлађи учесник фестивала пласирао се на завршно финално вече, међу 12 извођача, а прву награду публике је освојио Драган Којић Кеба. Сам наступ на „Месаму”, а поготово пласман у финале, за њега је био велики успех. Наступио је са песмом Бориса Маћешића „Печалбар“, и поред толико звезда народне музике као најмлађи учесник успео да скрене пажњу на себе, како због реномеа фестивала „Месам”, тако и због тога што је завршно вече преносила државна телевизија и што су Јоцу Стевановића могли да чују и виде љубитељи народне музике широм Југославије.
И када се очекивао наставак сарадње са Зораном Тирнанићем, Јоца је направио заокрет. Приклонио се модернијем звуку и одабрао песме Војке Радоњић Кобре и њеног мужа Ђорђа.То није био терен где се он најбоље снашао, а да малер буде већи, насловну песму „Станар“ аутори ове песме су истовремено дозволилии да сними и далеко популарнији певач Нино! Био је по мало разочаран али није одустајао и за следећу плочу „Идемо до краја” аранжмане је поверио тада веома продуктивном и цењеном хармоникашу Томици Миљићу, који је са својим оркестром одсвирао све песме у студију. Ни то није било довољно за већи успех и оно што су очекивали издавачи и он сам, јер плоча није остварила тираж адекватан квалитету песама.
Најлепша млада
Иако су дошли тешки дани за народну музику Јоца Стевановић не жели да дигне руке од дискографије. Приводи крају одабир песама за нови ЦД који би требало да објави до краја године, ако ово лудило са корона вирусом дотле прође.
Јоца има више мотива и подстрека за нови ЦД. Његова ћерка Марија је донедавно певала у „Акапулко бенду“, млађа Милица је завршила нижу и средњу музичку школу. Посебно је поносан што је син Милош већ професионални музичар, са завршеном музичком школом у класи професора Мирослава Јанкеха и што се потпуно посветио музици. Основао је свој оркестар „Победници“ са којим успешно наступају. Снимио је Милош и неколико народних кола, која је већ промовисао на радио и ТВ станицама, а опробао се и у компоновању и аранжирању.
– Неке песме сам већ снимио, а већину песама сам одабрао. Могуће су мале корекције. Знам да није захвално сада улагати у снимање нових песама али добио сам стварно добре песме и било би штета да то не снимим и подарим народу. За снимљену песму „Најлепша млада” највише могу да захвалим сину Милошу, који је песму компоновао и већ смо снимили спот који ћемо промовисати када се све ово смири и крену весеља, рекао нам је Јоца.
НАРОДЊАЦИ СУ ЗАКОН
Када је схватио да је враг однео шалу Јоца је престао са експериментима и послушао композиторе Мирка Глишића и Мишу Стојичевића, који су га и пре ове плоче саветовали какве песме да снима. Вратио се на свој терен и урадио је оно што најбоље зна и што народ воли. Одабрао је песме које се слушају на радио станицама и певају на весељима.
Мирко Глишић и Миша Стојичевић су му написали праве народњаке, примерене весељима на којима је најчешће наступао, као што су: „Стриц“, „Татина ћерка“, „Првенац“, „Момачко вече“, „Иди сине, узми је“ и још неке песме које су му обезбедиле слушаност на радио станицама. Због препознатљивости ових песама и популарност Јоце Стевановића у народу је знатно порасла. То се највише одразило на његову већу ангажованост на весељима и све учесталије позиве радио и телевизијских станица за гостовања, а самим тим и на тираже музичких издања.
Због шире популарности није се одрекао повремених наступа на фестивалима народне музике као што је „Шумадијски сабор“, „Моравски бисери“ и „Сватовац“, као и све чешћих медијских појављивања.
Схватио је Јоца да тим који добија не треба мењати, па је наредне две плоче, такође поверио композитору Миши Стојичевићу у чијем музичком студију „Диск Тон” су песме и снимљене. Сугерисали су му да је, поред наменских и комерцијалних песама, за значајнији реноме потребно да снима и лепе љубавне народне песме које ће дуже трајати и које ће га сврстати у народњачку елиту. Послушао је и то се догодило када је снимио песме „Ех, да сам роса“, „Шампион у љубави“ и хитове са којима је учврстио популарност у златној средини „Усамљено срце моје” и „Књига судбине“. Ове песме широког распона су показале сву раскош, лепоту и топлину гласа Јоце Стевановића и постале су велики хитови народне музике. Свакодневно се и дан – данас могу чути на многим радио станицама. После прве плоче „Најслађе пијанство”, Јоца Стевановић је коначно са музичким издањем „Књига судбине” добио песме које имају трајну вредност и по којима је постао још цењенији међу колегама и љубитељима народне музике.