Ментално здравље постало је честа тема у медијима, а многа психолошка саветовалишта су одлучила да нуде бесплатну помоћ онима којима је потребна.
Професорка психологије и школски психолог у Пожаревачкој гимназији, Марија Миливојевић каже да је тражење психолошке помоћи у Србији још увек табу тема.
-Један од главних разлога што је тражење психолошке помоћи у Србији још увек табу тема је што људи и даље не праве разлику између психијатрије и психологије. Такође, у нашем здравственом систему тражење психолошке помоћи није препознато као услуга која би требало да буде редовна. Мислим да би људи психолошко саветовање прихватили на прави начин када би одласци код психолога ушли у систем редовне здравствене заштите. Највећи проблем је што људи нису довољно едуковани, те не знају од кога треба да траже које врсте помоћи, што ствара одређене предрасуде. Зато је психологија још увек једно мистично поље., наводи професорка Миливојевић.
Седамнаестогодишњакиња која жели да остане анонимна мисли да би било потребно едуковати младе како би могли да помогну и себи и другима. Сматра да већина деце као да има аверзију према разговору о тој теми јер се плаше да ће бити етикетирани или омаловажавани. Истиче да је, да би дошло до побољшања ситуације, потребно почети од едукације деце у школама, као и међусобног оснаживања у друштву за вођење рачуна о менталној хигијени.
ПОВЕРЉИВИ ПОДАЦИ
Професорка Миливојевић каже да се млади ретко обраћају психологу, а да се неки обрате касно. Ученици Пожаревачке гимназије помоћ траже претежно када имају проблеме при учењу, што може бити последица пада расположења или неких когнитивних проблема. Тражење помоћи је често и због емотивних проблема или мањка самопоуздања. Додаје да су слике које млади људи имају о себи некада јако крхке, те на томе треба много да се ради.
-Сматрам да би свако требало да тражи психолошку помоћ без обзира на ситуацију у којој се налази. Мислим да мали број људи заправо тражи помоћ јер их је срамота. Досад нисам био у ситуацији да тражим психолошку помоћ, али сигурно ћу тражити када ми буде потребна, каже седамнаестогодишњи Михајло Урошевић.
Млади се често плаше поверљивости информација које изнесу психологу. Миливојевић објашњава да психолози воде интерну документацију о сусретима и разлогу због кога се особа опратила за помоћ. Наглашава да су евиденције које се воде изузетно поверљиви подаци.
Миливојевић каже да ћутање о претрпљеној трауми може да остави велике последице. Кључни корак у превазилажењу трауме је прихватање догађаја који су се десили. Објашњава да траума може да „мирује“ и шест месеци, па тек онда да „проради“. Према Кровној организацији младих чак 82% младих сведочило је насиљу, али је насиље пријавило само 30%.
Мањак едукације је проблем и при препознавању насиља, будући да неки нису ни свесни да су му сведочили, јер је насиље постало свакодневна појава.
СТАВ РОДИТЕЉА КОЧНИЦА ЗА ДЕТЕ
-Одласке код психолога и педагога родитељи не смеју да представљају као казну, како се не би створила аверзија и тиме дошло до контраефекта. Раније је позитиван став родитеља о психотерапији био пресудан фактор да млади сами дођу код психолога. Некада став родитеља заиста може да кочи. Неки родитељи очекују да ће им дете бити „поправљено“ након психотерапија, па буду разочарани када схвате да то неће бити исход. Негативан став родитеља данас не мора бити кочница за дете да потражи помоћ због доступности информација коју је омогућио интернет. Ипак, поражавајуће је када деца у другом разреду средње школе кажу да су се први и једини пут сусрела са психологом приликом уписа у први разред основне школе, објашњава Марија Миливојевић.
Седамнаестогодишњак који жели да остане анониман каже да његови родитељи имају изражен негативни став према тражењу психолошке помоћи. Ипак, истиче да на њега то није утицало јер сматра да је потражити психолошку помоћ увек добра идеја.
Млади су често и у дилеми да ли изабрати психолога познатог од раније. Марија Миливојевић у Пожаревачкој гимназији ради и као професорка психологије и као школски психолог. Зато је ученицима који траже помоћ већ добро позната. Каже да је за неке људе отежавајућа околност што је знају из специфичног контекста, односно учионице, те радије бирају да се обрате психологу кога не виђају тако често. Са друге стране, некима је пријатније да причају са неким кога знају од раније. За успешну сарадњу најбитнији је однос који изграде психолог и особа која тражи помоћ, а не модел психотерапије, што су доказала многа истраживања. Ученици за које је препознато да им је потребна подршка позивају на разговор.
РАД НА МЕНТАЛНОМ ЗДРАВЉУ
Пожаревачка гимназија је недавно за свако одељење направила дигиталну Гугл учионицу „Отворена врата“, где су ученици добили контакте и подршку педагога Марије Костић, психолога Марије Миливојевић, директорке Данијеле Жуковски и помоћнице директорке Миланке Мојсиловић.
Пре три године је Пожаревачка гимназија почела с обележавањем Светског дана менталног здравља, 10. октобра, у оквиру психолошке секције. Школа је организовала обуке о асертивној комуникацији и вршњачкој медијацији за изабране ђаке прваке под руководством Живкице Ђорђевић, педагога у пензији и оснивача Удружења „Креативна педагогија“.
-Обуке о медијацији су ми биле јако корисне јер сам проширила знање о спречавању насиља и о решавању конфликата који су део свакодневице. Искрено се надам да ће обуке о медијацији да заживе, поготово у основним школама где се понашање деце још увек може поправити, а самопоуздање и став се тек граде. Медијација треба да постане битан део образовања, с обзиром на то да живимо у времену када је насиље све присутније, каже седамнаестогодишња Ања Марија Живановић.
Милица Михајловић