2011-01-26T10:14:34+01:00 25. јануара, 2011. 10:14 |

KONj EVLIJE ČELEBIJE

Leta gospodnjeg 1663. u han iznad Ražnja stiže i u njemu zakonači belosvetski putnik Evlija Čelebija.Bilo je vreme akšama i bilo je s(vilenasto) veče puno mesečine.

Zaputivši se iz daleke Anadolije, strastveni putopisac prošao je kroz Smirnu i Jedren-kapiju, kroz Ćustendil i Niš, pa prispeo na košavkasto brdo Mečku, kraj Carigradskog druma, odakle puca prekrasan vidik. Mrtav umoran sjaha sa svog lepog belca i s njegovih pleća skide bisage od kostreti u kojima je bio njegov ćitab s Kuranom, zabeleške s dugog putešestvija, divit, kalem i neki lični pribor. Uvaženog gosta s toplim osmehom dočeka handžija Ariz, stari, iskusni Cincar. I Čelebiju i njegovu pratnju uvede u svečan han, baš uoči prve noći Bajrama. Za praznik, po naređenju mesnog dizdara Ismail-age, iznad glavne kapije bio je visoko uzdignut zeleni barjak s belim polumesecom, a avlija hana bila je izdašno osvetljena novim fenjerima, okačenim o grede, ispod čandija. Handžija nije mogao da sakrije divljenje prema gizdavom Evlijinom atu, krupnookom, vijorne grive, ponosno dignute glave. Krasilo ga je i kao zift crno ostrvce na plećima i istobojni cvet na levoj, prednjoj nozi, a mišići na sapima bili su mu zategnuti u luk. Evlijin seiz Jusuf, verni pratilac, potapša ljubimca po plećima, uvede ga u hansku štalu i odmah mu dade ječma i sena. S drugih konja, ni nalik na ovog, sjahaše i pratioci: Evlijin brat Ibrahim, aga Vahidin i hećim Isak Nojman, niški Jevrejin koji ga je lečio od kostobolje.

Jeste da su putnici imali kamenje u kolenima, ali nisu pali u san. Tri okolnosti dizale su im otežale očne kapke: pretpraznično veče na kraju ramazana, šareno društvo u hanu, a posebno lepa krčmarica Hristina, vatrena i vetropirasta Grkinja, koja ih je neumorno služila skoro do sabaha. Uz Ismail-agu koji ih je dočekao, ubrzo upoznaše i ražanjskog subašu Alibega.U hanu se zatekao Dubrovčanin Dživo, trgovac solju, čovek koji usta ne zatvara. Sušta suprotnost njemu bio je neki mrki Tatar koji je trgovao samurovinom. Cele noći nije izgovorio više od deset reči! Na istom doksatu, uz titraj lojanica, baškarili su se i premudri Hamdija, derviš iz Sarajeva, i brkati Zlatiborac Jevto, trgovac katranom, i tršavi Mlečanin Đani, prodavac čuvene svile,ali i mršavi kmet Stanojlo iz obližnje Skorice, koji je u hanu zastao da od Turaka čuje novosti iz Azije, nasluti šta dalje smeraju, pa da produži ka Aladža-Hisaru, gde će Sandžak-begu Ramizu morati da plati glavarinu. Svima njima, dok su sedeli na sećiji sa crvenim šiljtetom, oko nogu se vrzmala Grkinja Hristina, dar božji na Zemlji. U njenom odsustvu pominjana je trampa soli za katran, cenkalo se oko samurovine i plave mletačke svile, razgovaralo se i o vosku i persijskim ćilimima, pa i o biseru i sedlima u hanskoj magazi, ali čim bi se pojavila ona, tamnoputa lepotica iz Patrasa na Peloponezu, sve bi to odmah padalo u vodu. U trenutku su zaboravljane i akče, i cekini, i dukati! Dok je prolazila mimo njih, njena mladalačka putenost mirisala je sveže, izazovno, kao da je malopre izašla iz hamama.Ako je svaka dervišova reč vredela gram zlata, svaki Hristinin korak, lelujav i izazovan, vredeo je bar dva! A o njenom (osunčanom) osmehu i da se ne govori! Svi su ga pili očima, svi su priželjkivali njenu blizinu i dodir, a ona im je ramazansku večeru začinjavala ne samo svojim, životodavnim osmehom, već i žestokim kritskim vinom, crnjim od njenih vatrenih očiju. A od crnog vina, crne žene postaju još crnje i još lepše. Letele su njene savršeno oblikovane noge, letele su njene vredne ruke, a na sofru se slivao obilat iftar: pilav s medom i cimetom, simit, bamija, musaka, ćimbur, ekmek-kadaif, pa šerbet. Stomaci su bili brzo napunjeni, ali u poslednjoj ramazanskoj noći muške duše (i turske, i mletačke, i srpske, i tatarske) tek je trebalo da se napune i to istim blagom – onim koje se naslućivalo ispod šarenog grčkog vistana! A lepa Grkinja, dok su oko nje pljuštali groševi potpaljenih gostiju, igru je vodila više nego vešto. Te burne noći očaravajuća vrtirepka pripadala je svima i nikome. Zapravo, najviše je pripadala sebi!

U gluvo doba, da atmosfera ne malaksa, Ismail-aga naredi da iz obližnje Niš-bair mahale smesta dovedu mehtere. Ubrzo se razli melodija zurni i ćemana i stopi se s orijentalnim ritmom talambasa. Dok su gosti uživali u muzici, s Mojsinjskih planina pirkala je niševka i niškala Hristinin kao noć garav čuperak na obodu šamije. Svaka čast muzikantima u hanu, ali na prestolu noći ipak je ostala očaravajuća mlada Grkinja! Dok je Mlečanin Đani pravio dosetke a Dživo gestikulirao i rukama i glavom; poprilično naćevleisan, skorički kmet nije skrivao prezir prema Turcima.

Na svu sreću, njegovo otrovno dobacivanje nisu čuli ni nakresani dizdar, ni nagluvi subaša, a ni sam Evlija Čelebija, u vatri čula bez ostatka zagledan u Grkinju. Tako su kmetovske opore reči srećno zaobišle Evlijinu putopisnu beležnicu. Doduše, ni sama vilinska junakinja nije baš bila ravnodušna prema Evliji. Jeste da je bio prevalio pedesetu, ali je i dalje bio stasit, koščat, a crna, lepo odnegovana brada, s tek pokojom sedom, bila mu je u divnom kontrastu s belom čalmom. Mintan od kafenaste čohe posebno ga je činio otmenim. Celom svojom pojavom oličavao je i muškost i trezvenost! Ipak, iako je Evlija zbog nje u predbajramskoj noći zaboravio i svoju hanumu Fatimu u Brusi i šestoro dece rođene s njom, lepa Grkinja nije otišla ni korak dalje od obične naklonosti.

Konjušar Jusuf jednom obiđe krasnog belca u štali i uveri se da je sve u redu, a zatim nastavi da mirno gleda gospodara kako iz bensilaha sve češće vadi duhankesu. A iza ponoći, šareno društvo dobi još jednog pridošlicu. Privučen toplim zvucima zurni i ćemana, iz musafirhane prema Šabazovici stiže Španac Hoze Alvarez de Kordoval, čuveni zvezdočatac! Andalužanin odjednom osveži atmosferu i ožive ionako bučan eglen, ali slavu prelepe Grkinje ne zaseni. Ipak, pijano društvo želelo je nekakvu promenu i dopunu. S ivice doksata zagledan u Mala kola, iz dubokog džepa Alvarez je vadio neke šarene karte, hitro ih motao i ukrštao prstima i proricao sudbine pojedincima, a Turcima nove pobede, sve do zidina Beča. Na to su i Evlija, i dizdar, i subaša, pušeći čibuk, složno klimali glavom, a Stanojlo se otvoreno mrštio. A u sitne sate, zvezdočatac, i sam pod gasom, polušapatom predskaza da će lepa Grkinja pripasti nikom drugom do Čelebijinom bratu Ibrahimu. Ovaj na to z(baci) ćelepuš s glave, radosno poskoči i prosu kahvu iz fildžana, a ostali, nošeni plimom ljubomore, progunđaše odmahujući rukom.

Kad Zornjača osvetli istok, oboreni bekrijanjem, gosti listom popadaše u san. Jedva probuđeni, oko sabaha se zapanjiše kad videše da nema ni lepe Grkinje, ni zvezdočaca Alvareza! Koliko-toliko istrežnjen, Čelebija se spremaše da ipak klanja sabah u džamiji, posebno svečanoj za najveći muslimanski praznik.No, baš tada iz štale kao bez duše dotrča Jusuf i saopšti mu da – nema belca! Evlija zaboravi namaz, skoči kao oparen i, držeći se za srce, rastrča se oko hana. Od lepog belca ni traga, ni glasa! Kao da je u zemlju propao!

Očajni svetski putnik nije znao da li je sve to delo lukavog zvezdočaca koji ga je zamajavao za račun nekog noćnog haramije, ili je i sam šejtan u to upleo prste.

A treći dan kao prangija kroz čaršiju puče glas da je „Čelebijin konj imao zlatnu levu, prednju potkovicu”.

Tomislav Đokić, Šifra “Juhor”

O AUTORU

Tomislav Đokić rođen je 1948. godine u Skorici. Školovao se u Skorici, Plani, Ćupriji i Kruševcu. Diplomorao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je profesor srpskog jezika u Maloj Ivanči, Titelu i Plani, a od 1998. godiene radi u Osnovnoj školi “Stevan Jakovljević” u Paraćinu. Književnost je predavao i u Regionalnom centru za talente u Kragujevcu. Đokić je pesnik, prozaist, satiričar, recenzent, novinar i sakupljač narodnih umotvorina. Za književno stvaralaštvo dobio je više od pedeset nagrada, objavio je i više knjiga. Član je Udruženja književnika Srbije i još nekoliko književnih asocijacija.