2018-07-22T22:29:52+02:00 22. јула, 2018. 22:22 |

Лице и наличје сиромаштва: Кућа пуна деце

 

Пројекат суфинансира Министарство културе и информисања Републике Србије

 


 

КУЋА ПУНА ДЕЦЕ

Она је мајка Снежана и брине о њих седморо по цео дан, Јелени, Милошу, Мирјани, Марини, Биљани, Сари и Слађану:„Снежана и седам патуљака“, упознаје нас са својом породицом Младен Ђокић, супруг и отац.

Деца су насмејана и весела, радознала, мало мусава, јер немају мобилне, таблете, не играју видео игрице него су у дворишту и на сокаку по цео летњи дан, са Муњом, псом на који „право првенства“ полаже Анђелија, најстарија сестра од стрица, мацама које се врзмају свуда около. Каменчићи и песак су драгоцене играчке као и све око њих. Ништа ту није механичко ни електронско, већ део природе.

-Играју се по цео дан напољу, осмехује се мајка Снежана – Нена. Здрави су ми, отпорни, ниједно није видело доктора ни примило инекцију. Држимо козу, пију њено млеко и све једу, нису пробирачи. Боранију, грашак, пасуљ, шта год им скувам. Највише воле пржене кромпире, то би сваки дан.

Деветочлана породица Ђокић живи у Пругову, селу надомак Пожаревца. У заједничком дворишту са другом породицом Ђокић која је такође многочлана и чине је Младенов рођени брат, његова супруга и четворо деце. Једно двориште, две кућице и њих петнаесторо. Осим дворишта деле и рачун за струју и муку око воде. Хидрофор се покварио, а пара да се поправи нема. Пошто Младен по цео дан ради, Снежана вуче велике кофе воде за потребе домаћинства. Није лако бринути о седморо деце, њиховим потребама, храни, хигијени.

-Лепо се слажемо, потврђује Младен, мада се са братом не виђам баш често. Он ради по цео дан на једној страни за своју породицу, ја на другој за своју, ноћу спавамо, уморни смо.

 ПОМОЋ

Младен Ђокић ради у једном расаднику цвећа. Није стално запослен, има статус „сезонца“. Зарађује 140 динара на сат, па колико се скупи. Ради се од 10 до 15 сати дневно, сваки дан, нема одмора суботом и недељом. Посла у расаднику током зимског периода има мање или га нема. Снежана брине о деци, најмлађем је тек 19 месеци. Најстарија Јелена је завршила четврти  и на јесен креће у пети разред Основне школе „Милош Савић“. Троје деце која похађају школу, Јелена, Милош и Мирјана су врло добри ђаци. На јесен у предшколско креће четврто дете, Марина. Као и о свему другом, о школи, учењу и домаћим задацима брине мајка. Мора, јер жели да јој деца заврше неку школу, раде и боље живе:

-Имамо помоћ за њих од школе, наслеђују књиге, добију ужину и што може. Помажу нам и ту из села, донесу гардеробу која остане мала за децу, добили смо и колица,  за бебу, каже Снежана. Сада би нам био потребан креветац за најмлађег, Слађана.

Ђокићи не примају никакву социјалну или било какву другу помоћ. Раније су од Црвеног крста добијали нешто хране и хигијенске пакете, али је то престало када је наишао „мигрантски талас“. За децу немају дечији додатак. Младен каже да је три пута ишао у „општину“ да пита и да су му последњи пут рекли да је све преко четворо деце луксуз, па је одустао, дигао руке. Не зна ни кога више да пита, а не може ни да изостаје са посла.

Снежана каже да би сада највише желела да има воду у кући, довољно за децу, и ако би могло, поново помоћ од Црвеног крста за коју је потребна потврда Центра за социјални рад, пријава пребивалишта и додатни административни трошкови.

КУЋА

Највећи проблем за деветочлану породицу Ђокић је кућа. Живе у малом помоћном објекту који су претворили у простор за становање. Неуслован је, немају ни воду у кући, а новца за проширење и адаптацију нема. Оно што отац радећи напорно заради, једва стиже да се прехране, плате рачун за струју. Деца спавају по двоје у кревету. Зими једну просторију греју шпоретом на коме се  кува и у другој собици подложе још једну пећ. Дрва скупљају „ у брдо“ како каже Снежана и по околини од пролећа до зиме и чувају у шупи поред које је смештена коза.

-Када тако морам да одем да нешто урадим, они се чувају међу собом, старији млађе. Добри су ми, лепо се играју и пазе. Када су унутра, гледају „цртаће“, обожавају их, нарочито најмлађи Слађан, додаје она.

Породица Ђокић се однедавно нада да ће их посетити телевизијска екипа емисије „С Тамаром у акцији“. Нису се сами пријавили, објашњава Снежана и додаје да ће можда  Тамара да дође тек следеће године.

Бољи услови за живот ове велике породице из Пругова сада зависе од Тамаре и решења административног и правно – формалног проблема. Ђокићи јесу своји на своме, живе у кући коју су наследили од родитеља, али немају новца да плате таксе за наслеђе, напор је и аутобуска карта до Пожаревца где тај део посла треба да се уради, ако икако може. У помоћ им је прискочио Славиша Стојадиновић, директор Основне школе „Милош Савић“ коју похађају старија деца Ђокићевих. Распитује се у њихово име и тражи помоћ градске управе и начин да се овој сложној породици омогући живот какав заслужује.

                                                                                                         Д. Деурић

*Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Извор: Новине „Реч народа“