Новица Ђорђевић је социјални радник у пожаревачком Црвеном крсту. Преко 30 година професионално се ангажује да помогне другима, онима према којима живот није био благонаклон или како се то каже, који су у стању социјалне потребе. Радни век провео је у највећој светској хуманитарној организацији, у Црвеном крсту. Имао је времена током те три деценије да помогне и промисли која је то права помоћ, да емотивном нагону дода разумно решење.
Он је, поред тога што је у својој професионалној и људској мисији, део мисије Црвеног крста којој припада и о којој каже:
-Мисија Црвеног крста јесте ублажавање људске патње чиме год да је узрокована. Конкретне и практичне радње, мере, поступци, активизам и програми којима ЦК настоји да остварује своју мисију разликују се од средине до средине, као и у различитим периодима, територијално и хронолошки.
Неки од програма имају застареле називе: борба против туберкулозе, месец борбе против рака, борба против насиља над старима, борба против трговине људима, Светски дан борбе против глади, борба против сиромаштва..
Формално, називи су погрешни и не одговарају суштини и конкретним активностима. Методе тих „борби“ нису борбене, напротив, оне су ненасилне, мирољубиве. Најчешће се ради о информативним, образовним, васпитним, просветљујућим активностима чији је циљ да заштите, обавесте, подуче и ојачају капацитете угрожених појединаца и друштвених група.
Улога породице
Оснаживањем породице да обавља своју заштитну, васпитну и најпре емотивну улогу дугорочно се стварају претпоставке за превазилажење стања социјалне потребе и долази до до жељених промена.
-Помоћ тада није „бацање у бунар“ већ оспособљавање породица и појединаца за самосталан живот, за укључивање у нормалне друштвене токове, за излазак из маргинализованих гета на позорницу живота. Тада је подршка остварила своју праву сврху и тада помоћ није помоћ дати, већ је помоћ оснажити каже Новица Ђорђевић.
У ЦРВЕНОМ КРСТУ
О томе како се „обрео“ у хуманитарној невладиној организацији каква је Црвени крст, поред свих установа које се баве институционализованим збрињавањем људи са социјалном потребом, Новица Ђорђевић даје индиректан одговор уз напомену да овде није он у првом плану и да је тема сиромаштво:
-Постоји нешто што ћемо назвати вирусом Црвеног крста. Њиме буду заражени они који би и требало да буду ту. Као добровољци, активисти, волонтери, али и као професионалци. Они који залутају у Црвени крст, брзо оду. У другим колективима не буде тако. Тамо и залутали могу пензију да дочекају у разним областима. Притом, осим што су они промашили свој позив, своју професију, свој живот, нису остварили себе, имамо још и колатералну штету, незадовољне кориснике услуга.
Мисија је оно што омогућава да се оствари суштина. Једнако како организација ЦК има мисију тако и људи, носиоци те организације, имају своје мисије. Човек може да буде усмерен на постигнућа, утакмицу, а може да има сврху, мисију, да служи вишим циљевима. Свако је позван за нешто и велика је срећа када препозна свој позив и оствари се. Као што је велика несрећа када човек промаши и када настоји да буде нешто друго од онога што заправо јесте. Пуно је примера погрешно одабраних професија, у здравству, просвети, социјалној заштити… Тада трпе и човек и струка, а богами и они који се стицајем околности, том „стручњаку“ обраћају или су на њега упућени. Берни Зигел је написао књигу „Љубав, медицина и чуда“. Поента је у љубави. Не може лекар да се односи према онима које лечи надмено, с висине. Не може то нико да ради са људима. Ни учитељ, ни социјални радник. Сад, индивидуални приступ је нешто друго. Мора да се осети како ће се прићи различитим особама, да то буде примерено и ефектно.
„ПРАВО“ И ПОТРЕБА
Новица Ђорђевић каже да људи знају да погреше и да тражећи помоћ траже „своје право“, али да пружање права није улога Црвеног крста:
-Они који се обраћају Црвеном крсту врло брзо науче да од нас не могу да траже „своје право“ већ да могу да искажу своју потребу и да се надају могућности да потреба буде задовољена. У том смислу треба објаснити да метод рада организације, код нас не постоји управни поступак и утврђивање права, већ уочавање потребе и тражење могућности за њено задовољење.
Новица појашњава и шта је у надлежности центара за социјални рад, а шта чини Црвени крст као хуманитарна организација:
-Дешава се да Центар за социјални рад не може из формалних разлога да одобри социјалну помоћ јер корисник поседује земљу или кућу иако је неспособан за рад, болестан, стар, изнемогао. Црвени крст у таквој ситуацији, барем привремено може да интервенише, јер је флексибилнији да конкретно помогне.
Живот је непрестани ток, стална промена. Некада смо били срећни и поносни када смо могли да поделимо две тоне брашна најугроженијим породицама за годину дана, да бисмо деведесетих када је Србија била преплављена избеглицама, толико брашна делили дневно.
Програми помоћи Црвеног крста
Црвени крст Пожаревац је један од својих програма подршке и оснаживања капацитета назвао „Није помоћ дати помоћ, јер је помоћ оснажити“. Овај програм обухвата више циљних група и више конкретних активности: поделу беби пакета породицама корисника Народне кухиње које су током године добиле принову чиме се шаље порука о подршци рађању у складу са здравицом Љубивоја Ршумовића „Штогод радили, деца вам се рађала“. Ту је и подела школског прибора ученицима до четвртог разреда основне школе, такође из категорије корисника народне кухиње, како би ова деца имала сличне стартне позиције са својим вршњацима, подела новогодишњих пакетића деци до 10 година старости, како би се и ова деца обрадовала и осетила вољеним, затим посете са пригодним понудама старим особама, корисницима Народне кухиње и Помоћи у кући, како се ове особе не би осетиле стигматизоване, напуштене и заборављене. Црвени крст организује и одлазак деце на опоравак и летовање код Херцег Новог, пружа помоћи у кући – посете геронтодомаћица старим особама којима није доступна подршка сродника са циљем што дужег останка у свом природном окружењу, до проналажења институционалног збрињавања.
НЕКАД И САД
Искуством које је стекао као социјални радник Ђорђевић са правом указује на промене које се дешавају и начин на који појединци и читаве друштвене групе осиромашују:
-Мења се структура најугроженијих категорија, незапослени, многочлане породице, самохране мајке, стари, болесни, пензионери, технолошки вишкови, Роми, инвалидна лица.. Мења се и брига о човеку, некада је човек био највиша вредност или је тако било прокламовано. Сада смо еволуирали, напредовали и дошли до тога да се на пиједестал највише вредности попео профит. У међуљудским односима се осећа захлађење, губи се душа. Технолошки напредак је вртоглав и незадржив, духовни развој губи корак, све више заостаје. Цени се менаџерски приступ у свим областима живота, запоставља се људска димензија. У таквим околностима обрадује сазнање да се некадашњи примаоци помоћи појављују као помагачи и дародавци. Радује и чињеница, много пута потврђена да су наши суграђани солидарни и хумани у време збрињавања избеглица, у време поплава, у акцијама сакупљања помоћи за лечење деце…
Понекад изгледа да се корисничка популација мултификује, увећава геометријском прогресијом, помажеш једну породицу са седморо деце да би у наредној генерацији за мање од 20 година имали родитеље и још 7 породица које моле за помоћ. За две генерације, 30 до 35 година, долазимо до бројке од педестак породица са 300 до 500 чланова.
ПУТ КОЈИ ВОДИ ИЗ СИРОМАШТВА
После свега са чиме се у раду и помажући другима сусретао, искусни социјални радник какав је Новица Ђорђевић, види излаз:
-На срећу, делимично и као последица многих активности и стрпљивог рада са њиховом децом, а свакако и људском нагону да напредује, да успе, да живи боље него претходна генерација, многа деца из тих породица нису поновила социјални образац својих родитеља. Једноставно, нису имала шта да изгубе, најгоре што би могло да им се деси јесте да остану на истом. Било која промена издиже их изнад дотадашњег нивоа сиромаштва.
Сиромаштво ће се смањивати само ако се повећа запошљавање и отварају нова радна места. Сиромаштво се неће искоренити ако се само бавимо тиме. Неће се повући ни ако покушамо да га сузбијемо бесконачним давањима.
Решење, ипак постоји. Сиромаштво није срамота, није ни осуда, ни судбина, као што бабе лепо кажу „све је из главе“, какве су ти мисли, такав је и живот. Променом свести, мења се и окружење и зато је предрасуда да ако си рођен сиромашан такав ћеш остати целог живота. Права је помоћ да гладном не поклањаш рибу него да га научиш да пеца. Наш је посао да оснажимо капацитете породице да се издигне, да стане на сопствене ноге, да се отргне од зависности од друштвене помоћи, да не тражи „своје право“ већ да преузме свој живот и судбину у своје руке.
Таква промена је могућа. Живот то потврђује. Стрпљивим радом, подршком природног нагона за растом, за бољитком на дуги рок, догађају се пожељни помаци у смеру према животу достојном човека.
– Увек ће бити сиромаштва и сиромашних, као што ће увек бити криминала и криминалаца, насиља и насилника, али исто тако увек ће постати доброта, племенитост, љубав. Неравнотежа до кога дође нарастањем негативних утицаја нестаје увећањем љубави.
Д. Деурић