Круна туристичко спортске манифестације Љубичевске коњичке игре неоспорно је дисциплина Љубичевски вишебој која својом специфичношћу већ шест деценија плени пажњу домаће и међународне јавности.
У време оснивања, Вишебој је уз Сињску алку било једино надметање у тадашњој Југославији које је у сржи носило исконску везу човека и коња чија је окосница обострана борба за опстанак у природном окружењу а потом јунаштво и витештво домаћина и главе породице, који је вековима био приморан да у својству ратника брани родно огњиште и сопствени народ од најезде завојевача. Преточивши традицију у активно и атрактивно сећање на небројене знане и незнане јунаке, њихов понос, пркос и храброст, Љубичевски коњички вишебој почев од првих Игара 1964.године постаје њихов заштитни знак и јединствена такмичарска дисциплина у свету.
Заснован на стилизацији вештина које су одувек повезивале ратника и коња, обједињујући традицију, хpаброст, спорт и такмичарски дух, Вишебој се родио пре шест деценија на ободу Стига и тромеђи Мораве, Млаве и Дунава и до данас је понос не само Љубичевских коњичких игара, браничевског округа и Србије већ и сваког добронамерног човека коме традиција и слобода чине део животног миљеа. Но, ова дисциплина је за нијансу дубље у душама људи окупљених око Секције вишебојаца Коњичког друштва „Кнез Михаило“:техничкој екипи, реквизитерима, судијама, тренеру такмичара и надасве самим вишебојцима који уз своје четвороножне љубимце остављају срце на травнатој стази пожаревачког хиподрома без обзира на остварени пласман.
Оваква компактна дружина у многоме је заслужила да понесе Повељу Града Пожаревца поводом Дана ослобођења уз дужно сећање на десетине имена људи који више нису са нама.
КАКО ЈЕ БИЛО
Хиљаде новинских текстова, радијских и тв емисија као и један број књига и монографија чији су аутори еминентни ствараоци и људи од пера, забележи су до данас готово сваки детаљ Љубичевских коњичких игара. Фокусирајући се на Љубичевски коњички вишебој као душу манифестације, велики број заљубљеника у коњички спорт, поготово Пожаревљани, и данас се живо интересују ко је осмислио овај део Игара. Према записаним и снимљеним сећањима једног броја савременика реч је о скупу идеја људи који су иницирали саме Љубичевске игре, међу којима: Момчило Вучинић, Милан и Бранко Ивошевић, Чеда Трајковић, Миодраг Милановић Мушки, Бранко Петровић, Миодраг Благојевић Мрња, Благоје Урошевић, Милорад Арсић, Предраг Радовановић, Мирољуб Тороман као и књижевник, боем, заљубљеник у коњички спорт Љубиша Јоцић из Београда.
Посетом Драгани Ивошевић, ћерки Бранка Ивошевића, дошли смо до податка да је прва правила саставио управо њен отац након консултација са професорима тадашњег ДИФ-а. У руци нам је пожутели пелир папир на коме су уредно писаћом машином откуцане првобитне пропозиције Љубичевског коњичког вишебоја које су сачињене у 10 чланова. У члану 1 наведено је да Вишебој обухватају дисциплине гађање буздованом, гађање стрелом, курирско јахање, гађање копљем, сеча сабљом као и гађање ватреним (ваздушним) оружјем. Како нам је последња дисциплина била непозната, од саговорнице сазнајемо да она никада није заживела због опасности како по публику тако и по учеснике и коње. Још један занимљив и мање познат детаљ ових правила је у члану 2 који наводи да право такмичења имају сви јахачи без обзира на пол, што се до данашњих дана није практиковало.
Прве две године вишебојци су се надметали у српској ношњи, односно белој кошуљи и тамном јелеку, након чега су сашивене јединствене униформе о чему нам је својевремено данас почивши вишебојац а касније тренер Петар Урошевић говорио:
– Биле су то плаве униформе са жутим ширитима преко груди и капама са кићенкама, свако од нас је носио копље са заставицом на врху, док је витезу уручиван црвени плашт што је традиција до данас. Тога се радо сећају сви који су шездесетих и седамдесетих година гледали параду поводом свечаног отварања. Касније је наша одећа добила нов изглед : црвене чизме и прслуке које су уз беле кошуље, плаве антерије и брич панталоне исте боје осликавале српску заставу а та униформа се користи и сада.
Идејни творац одеће за вишебојце био је проф. др Павле Васић велики српски сликар, историчар уметности и познавалац униформи Кнежевине Србије и потоње Краљевине Југославије. Униформе су шивене у тадашњој кројачкој радионици Женског затвора. Када је о реквизитима за Вишебој реч, буздовани (топузи), стреле, копља, сталци и мете израђивани су у забелском Препороду. Лого као јединствен заштитни знак Љубичевских коњичких игара, самим тим и Вишебоја, креирао је академски сликар из Пожаревца Воја Недељковић а ова јединствена контура коња у скоку користи се и као заштитни знак Туристичке организације Града Пожаревца. Значајан траг Љубичевском вишебоју на свој начин је дао и чувени вајар Небоша Митрић који је осмислио и начинио статуету коња намењену витезу. Стицајем околности, победницима Вишебоја додељено је само шест статуа након чега је ова пракса прекинута, док је седма поклоњена првом војводи Љубичевских коњичких игара барду глумишта Миливоју Живановићу, који је дао посебну боју Играма. Занимљиво је како је Митрићу, који је и творац актуелног грба Града Пожаревца, 1989. посмртно припала Октобарска награда чији је комплетан новчани износ његова удова Иза поклонила секцији вишебојаца.
ПОБЕДНИЦИ ВИШЕБОЈА ОД 1964. ДО 2023. ГОДИНЕ
Чињеница да се међу победницима Љубичевског вишебоја за 60 година налази 28 имена није пропуст већ егзактан податак јер је неколицина учесника ласкаве титуле понело више пута. Њихова занимања истичу чиме су се бавили у време победе, док је део временом стекао друго звање, образовање и професионалну титулу.
То су: Мирослав Буковчић, каскадер из села Врело крај Уба (1964.), Живота Прокић, земљорадник из Бубушинца (1965.), Зоран Миљковић, ученик из Пожаревца (1966, 1967.), Војислав Трифуновић, земљорадник из Касидола (1968.) Рајко Голић, студент из Петровца на Млави (1969, 1971, 1978.) Љубиша Петровић, радник из Пожаревца (1970, 1981, 2002.), Петар Урошевић, студент из Пожаревца (1972, 1975.), Мирослав Ранђеловић, радник из Пожаревца (1973.) Бранислав Ђурић, земљорадник из Касидола (1974, 1976.), Драган Николић, студент из Пожаревца (1977.) Раде Миловановић, радник из Пожаревца (1979, 1983, 1984, 1988, 1992.), Зоран Ивић, земљорадник из Касидола (1980, 1985, 1986, 1989.) Синиша Стокић, радник из Пожаревца (1982, 1991, 1997, 2007, 2010. 2012.), Мирко Станковић, студент из Пожаревца (1987.), Зоран Милошевић, електротехничар из Пожаревца (1990.) Душан Миљковић, ветеринарски техничар из Пожаревца (1993.), Слободан Симоновић, радник из Пожаревца (1994.), Војин Мирковић, радник из Пожаревца (1995.), Небојша Дозет, радник из Љубичева (1996, 2000, 2001.), Драгиша Марковић, земљорадник из Касидола (1998.), Даворин Живковић, електротехничар из Пожаревца (1999, 2004, 2005, 2008, 2015.), Малиша Вујчић, земљорадник из Касидола (2003.), Слађан Младеновић, радник из Пожаревца (2006.), Бобан Јанићијевић, кв возач из Пожаревца (2009.), Иван Станковић, тренер галопера из Пожаревца (2011, 2013.), Марко Миленковић, тренер коња из Пожаревца (2014, 2016, 2017, 2018, 2020, 2021.), Андрија Стерђевић тренер галопера из Пожаревца (2019.) и Душан Јанковић, припадник коњичке полиције из Пожаревца (2022, 2023).
Завидно дуг временски период постојања и активног трајања Љубичевског коњичког вишебоја за један новински чланак представља техничку препреку да се помене свако од учесника – од припрема, преко квалификација, полуфинала и финала. Но, потписник ових редова одаје дужно поштовање и дубок наклон сваком вишебојцу који се до данашњег дана нашао у врелом седлу ношен крилима традиције, ентузијазма и љубави према коњима. Ипак, вреди истаћи да су током минулих шест деценија велико стрпљење и рад вишебојаца уложили њихови тренери: Mиoдрaг Пeтрoвић Mидa Витeз, Mиoдрaг Пeтрoвић Кум, Mиркo Mиљкoвић Листон, Пeтaр Урoшeвић и актуелни Рaдe Mилoвaнoвић.
Чињеница да је пожаревачке вишебојце од првог дана кроз пет дисциплина водила жеља за победом никада није ставила у други план храброст, знање и традицију. За протеклих шест деценија било је ривалства али и другарства: нико се никоме није замерао, такмичари су се међусобно помагали, а након финала на које се чекало 365 дана славило до зоре у част најбољег међу најбољима кога је огрнуо црвени плашт а појас украсила сабља са натписом „Не вади ме без повода, не враћај ме без части“.
То није случајно јер је широко срце витешко.
Влада Винкић
Фото: Архива породице Ивошевић, недељника Реч народа и В.Милић