2019-09-02T17:45:46+02:00 2. септембра, 2019. 17:44 |

ЉУБИША ПЕТРОВИЋ: Коњи, више од љубави

Стицај околности или случајност, сусрет са нашим саговорником уприличили смо  у кафаници „Варош“, управо на месту где је све до осамдесетих година прошлог века живео пожаревачки боем, Ђока Вајферт, љубитељ и узгајивач коња које је с љубављу неговао. Тако и почиње разговор са Љубишом Петровићем који се радо сећа чика Ђорђа и коња који су овде, у центру Пожаревца трчали пространим двориштем на углу Љубовијске и улице Драже Марковића.

Љубиша као витез Игара

– Ја сам рођен и одрастао само неколико стотина метара даље – у улици Кнеза Лазара, а овај део памтим по мноштву фијакера и шпедитера, прича Љубиша Петровић, дугогодишњи ученик љубичевског вишебоја у коме је три пута понео титулу витеза, каскадер у бројним филмовима и актуелни судија у најатрактивнијој дисциплини Љубичевских игара. – Одрастао сам уз оца Јанка и мајку Веру, а са братом Драгишом, највише времена проводио сам уз другаре из улице. Иако је мој живот проткан љубављу према коњима, ове животиње никада нисмо имали. Као ученика, наставница Сека Протић, ме је питала шта ћу бити када одрастем одговорио, а ја сам  без размишљања  одговорио; „Бићу јахач!“  … Каква је то била визија

У разговору сазнајемо да је Љубиша по завршеној школи и занату, положио за висококвалификованог радника, а радни век провео у „Житостигу“, „Игми“ и Фабрици шећера. Наравно, нас је занимало једно – његова приврженост према коњима.

 

ЗАЈАХАО И ОДМАХ „ЕНГЛЕЗИРАО“

 

Буквално „у лету“ Љубиша хвата флашу са терена

– Све је почело 1962. када сам враћајући се са купања пролазио пречицом кроз простор данашњег хиподромна на коме се обављао избор за снимање неког филма. Моји другари су отишли кућама а мене је нешто вукло да останем, и поврх свега затражим да зајашем једног коња, иако то у животу никам урадио. Власник се мало нећкао, али ми је дозволио да то урадим. После само два круга ја сам  знао да „енглезирам“, због чега су мислили да се ја од малих ногу бавим овим спортом. Једноставно, осетио сам ритам, душу коња, прича нам Петровић.

У то време у Пожаревцу се обнављао  рад Коњичког друштва а окупљени су имали једно магаре за јахање  после чега Казнено поправи дом  поклања кобилу Радојку, потом Бајку, а чика Блага Урошевић доводи коња по имену Дуб и пастува Каменка.

– Ја сам врло брзо ушао у тим, а ту је мени као и многима помогао Миодраг Петровић Кум, сећа се Љубиша. –  Већ 1964, године учествујем у тркама и радо се сећам Бобана Којића који је био малог раста и адекватне тежине за џокеја јер, за разлику од њега а ја сам крупан, и реално нисам могао да будем џокеј, те сам почео да се усмеравам у правцу вишебоја.

Љубиша Петровић је први пут учествовао у вишебоју 1966. године када је испао у квалификацијама, а прву победу остварио је 1970. године. Другу титулу осваја 1981. а трећу 2002. у својој 55. години. То је за једног спортисту попрулично…

 – Нећу да буде нескроман, али ја бих и данас могао да се вратим у седло, јер овде  треба само много љубави.

СЦЕНА СНИМЉЕНА ИЗ ПРВЕ

Са снимања филма „Рат и мир“ 1971. године

Петровић нам преноси сећања на снимање филма „Дуги бродови“ када је из Стига, за потребе снимања ангажовано преко 2000 коња и јахача, што је најмногобројнија коњица у Европи, али и на своје прво учешће на велимом платну:

– Први филм у коме сам се појавио био је италијански „Прича о Бели Старс“ ( „The Belle Starr Story“) са Елзом Мартинели, који је током 1967. године сниман на Гробничком пољу, каже Перовић. –  Коњари из околине Пожаревца су према неким мојим подацима учествовали у снимању најмање 150 филмова и тврдим да је овај крај по томе био најјачи у Југославији

Ко је од глумаца и редитеља на вас оставио највећи утисак?

– Јул Бринер и Кирк Даглас. Првенствено Даглас, оригиалан и једноставан човек који никада није тражио дублера. Сећам се када сам учествовао на снимању филма „Чувари старог замка“ на Петроварадинској тврђави, он је био уметник коме се само може завидети и по манирима, и по односу са сарадницима, вели Љубиша.

Шта вам је остало упечатљиво са снимања?

– Сцена из филма „Протува“ коју је Даглас режирао. У веома уском кањону читав дан се снимала сцена у којој јахач треба да заустави коња и пуца. Но, због специфичне конфигурације каскадери су падали, коњи се враћали, било је проблема тако да нису успелали читав дан да је сниме. Ја сам сутрадан пришао вођи снимања и кажем: „Ја ћу то да снимим из прве.“ Он нервозан, говори: „Немој да ме замајаваш, па ово су врхунски професионалци… Не желим да се још више брукам код Дагласа“. Но, убедим га, узјашем кобилицу, кренем кроз кањон, зауставим се и опалим метак. Снимљено! Али, она када се кобила окренула, оборила је торету којом се обасјавала сцена а ови из реквизите се развикали како сам направио штету. У том тренутку дође Даглас са свог редитељског места да чује зашто се свађамо. Када је сазнао само је рекао: „Цели дан смо јуче снимали и да ли знате колико кошта тај дан? Он је сад без грешке снимио сцену за неколико минута,  а ви се развикали за једну торету!“

Ви сте 1966. године, на уштрб љубави према коњима испустили велику шансу, која би вам променила живот?

– Не једном!  Три пута у животу имао сам прилику да одем у иностранство и као радник у својој струци имам висока примања а данас уживам у благодети пензије. Први позив једне грофовске породице из Беча, потом ме је звао кум у Аустралију и трећи пут предлог за одлазак у Холандију. Но, ја сам волео мој Пожаревац, моје Игре, мој Клуб и моје коње….

РАШЕНКА – ВЕЛИКА ЉУБАВ

Да ли данас имате свог коња?

-Имао сам до пре неколико година кобилу по имену Руска звезда коју сам добио на поклон. То је била неописива љуба, и нико није могао да верује колико је била мени верна. Када се пресвучем и кренем са хиподрома само позовем: „Рашенка!“, и она из крда коња крене према мени, говори сетно Љубиша. – Али је никада ниусам преварио. Она је мени јела коцку шежера из уста. За њу сам посебно љушто јабуке. За њу сам добијао брдо новца у Грчкој, али ми није пало на памет да је продам.

Од 1973. године колико дуго су заједно, Љубиши највећу подршку пружа супруга Снежана

– Огромна љубав, још већа подршка:  ја јашем квалификације, дођем кући мокре кошуље, а сутра ме је кошуља чека чиста и испеглана, вели нап саговорник. Са Снежом имам сина Владимира а од њега унука Луку. На жалост, син Дејан више није са нама, али нам је подарио унуке Уроша и Јулију, Ипак, нису заинтересовани за коњарство попут деде, али свако има свој животни пут. Надам се да ће они у своме наћи себе.

Влада Винкић