Значајан податак који највећи део наших суграђана не зна је да на основу бројних турнира и резултата, далеке 1995. године Љубиша Рајковић остварио рејтинг 2300 који му је од Међународне шаховске организације FIDE донео ласкаву титулу мајстора шаха. Она представља професионално звање и даје посебну тежину а Рајковић је био први Пожаревљанин који је понео ово звање. Заљубљен у основну професију стоматолога која му је даровала хуману нит да помаже људима, наш саговорник због није отишао у професионалне воде шаха, иако је за то имао и званичне међународне предиспозиције.
Биша, како га пријатељи зову, рођен је 23.маја 1946. године у Врбници у породици оца Божидара и мајке Божидарке, а након два месеца Рајковићи се селe у Пожаревац. Одрастао је у центру, у Синђелићевој улици, где је уз брата Мирослава јурио по прашњавој калдрми и пео се у зелене крошње пунећи недра и џепове туђим, и како каже, најслађим плодовима. Селидбом у оближњу Југ Богданову улицу, Љубиша постаје ученик школе „Вук Караџић“, након четири разреда прелази у школу „Доситеј Обрадовић“ а под истим кровом 1961. наставља школовање у тадашњој Гимназији.
– Како је отац волео шах, ја сам већ као рани основац савладао прве потезе и брзо му постао равноправан партнер на 64 поља, али се није све зауставило на томе: покушавао сам и успевао да основна знања древне игре пренесем вршњацима, вели Рајковић наглашавајући да су му дане школовања употпунили љубав према шаху и свакодневни одласци у Друштво за телесно васпитање „Партизан“ у сутурену зграде која је годинама била Дом културе а данас Свечана сала Политехничке школе.
ПРВА ПОБЕДА
– Једном, као ученик седмог разреда дођем у Шах клуб који је био на почетку Лењинове улице (где је потом годинама био Турист биро), са жељом да се упишем, али су ми рекли да то учиним након новогодишњих празника, за време распуста када се буде играло Пионирско првенство Пожаревца. Једва сам дочекао тај дан, као и такмичење на коме сам убедљиво победио чак и многе фаворите међу којима су били и ученици осмог разреда. Као да сада видим неке од њих: Драгослав Јовић Ћира, Драгиша Живановић Слина, Раф из Љубовијске, Омер Хусеин, Њешко Милошевић, Дракче Динић, мој брат Мирослав … поносно и са дозом сете прича наш саговорник.
Настављајући да се пробија кроз свет шаха који га је повео својим стазама, Љубиша Рајковић игра као омладинац и постиже успехе који га убрзо воде на Омладинско првенство Србије на коме стиче ново искуство.
– Ја нисам имао учитеља шаха, већ сам стратегију и потезе крао од искуснијих, анализирао и приликом игре примењивао у складу са током меча, прича Љубиша који је од првог разреда основне школе до последњег разреда гимназије био одличан ђак.
Та чињеница допринела је да може одабрати било које студије. Иако је сматрао да ће уместо архитектире или машинства до дипломе лакше доћи као будући стоматолог, није било тако: посвећен стицању знања за ово занимање, савесно је проводио ноћи уз књигу. У његовом случају студије нису омеле љубав ка црно белим пољима, тако да није било викенда када не би долазио у Пожаревац и заиграо за овдашњи шах клуб, а већ 1971. године осваја титулу сениорског првака родног града.
– Убрзо постајем и првак Подунавског региона у убрзаном шаху, а временом играм првенства Србије и Југославије, освајам признања, стичем нова искуства, усавршавам знање и вештину, објашљава Рајковић.
САРАДЊА СА БРАНИСЛАВОМ ШУХАРТОВИЋЕМ
Да живот пише романе али и ангдоте које се памте читав живот, говори детаљ из Рајковићевог живота: једанаестог дана октобра 1990. године Пожаревљани су као домаћини играли меч са крагујевачким „Радничким“. Љубиша је мегдан делио са мајстором Миодрагом Милићевићем, а стицајем околности, баш за поменути датум нашем саговорнику заказано је венчање. Како је партија била у току, у договору са судијом и организаторима, меч је на кратко оправдано прекинут да Љубиша оде до општине, склопи брак са Зорицом Савић (од тог тренутка Рајковић) и врати се да настави мегдан са Милићевићем. Иако је догађај који представља прекретницу у животу сваког човека, донела мало треме, Биша је „извукао“ реми, а потом са пријатељима и породицом отишао на свадбено весеље.
– Како сам читав радни век провео у Дому здравља, незаборавни су интерни турнири као и наступи на радничким спортским играма у бившој Југославији. Имали смо веома јаку шаховску екипу, међу којима лекари Пера Митровић, Миливоје Јелић, Ика Самарџић…
– Желео бих да нагласим како сам и регионални клупски шаховски судија и да сјајно сарађујем са магистром Браниславом Шухартовићем, међународним судијом FIDE и професором Светске шаховске федерације. Иако се сматра да смо ми шахисти доста озбиљни, међу нама има доста шала. Једном шетам градом са примаријусом Душаном Кастратовићем, сретне нас Саша Канђелос и замоли да му поправим шаховски сат. Када сам га након пар дана поправио, Кастор (Кастратовић) озбиљним гласом каже Саши: „Е, сада ћу ја да дођем код сајџије да ми поправи зуб“, са осмехом говори Биша.
Током професионалне каријере стоматолога након које је данас у заслуженој пензији, као и шаховских успеха које ниже равно пола века, Љубиши Рајковић огромну подршку пружа супруга Зорица која му је подарила кћери Јелену и Биљану као и сина Александра. Иако је наш уважени саговорних имао жељу да наследници пођу његовим стазама и наставе традицију стоматологије и шаха, једнини који га је у стопу пратио је Александар који данас веома успешно брани боје пожаревачког шах клуба и „прети“ да у што скорије време претекне свог првог учитеља – тата Бишу.
Влада Винкић
