Љубиша Сузић је костолачки куглаш који је током каријере бранио боје државе, „Рудара“ и још неколико клубова, доживео успехе, учио млађе и оставио спортски траг дуг 45 година.
– Кугла, која је основни реквизит куглашког спорта тешка је 2,8 кг и пред бацање се држи на длану. Најбитнији потез је правилно кретање по дасци и пуштање кугле на једну тачку. За добар резултат потребни су тренинг и концентрација. Тренинг се састоји од загревања, трчања, вежби, рада на справама, након чега се игра на свакој стази 15 „пуних“ и 15 „чишћења“. И тако 4 стазе 120 хитаца укупно. Изузетно леп и атрактиван спорт, те мислим да свако може да буде куглаш. Ако додам да је Србија светски првак, 6 пута, од чега 4 заредом, светски екипни рекордер 4140 чуњева. У својим редовима има Барањ Чонгора са појединачним рекордом 738, а државне боје брани светски број један Вилмош Заварко, мислим да сам све рекао о куглању. За остало, дођите на стазу, почиње причу о својој спортској љубави Сузић.
ГИТАРУ ЗАМЕНИО КУГЛОМ
Рођен је 1958. године у породици Драгиње и Мирка Сузића, а стасавао је уз сестру Радојку и брата Драгољуба.
– Одрастао сам близу старе економије. Преко пута наше зграде било је игралиште за децу и ту смо се највише играли. Како нас је било пуно, играли смо фудбал: улица против улице. За лоптом сам трчао и као основац, а у сећању ми је остало када је наш тим, односно екипа Основне школе „Моша Пијаде“ освојила треће место на такмичењу у Кални. Срећи није било краја када смо са медаљама дошли у Костолац, прича Љубиша који је наставио са фудбалом у млађим категоријама „Рудара“ уз брата Галета који је важио за веома таленованог, као и брата од стрица.
Свестраност младог Сузића у то време оплемењена је многим активностима, посебно музиком. Гитару је свирао више за своју душу, док је као вокални солиста наступао са бендом несвакидашњег назива „Пази на воз“.
– Обично људи у мојим годинама кажу да су прохујала времена била боља и лепша, што и јесте логично. Међутим, упоређујући садашње младе генерације са мојом, осећам да смо ми себи наметали обавезе које су нас испуњавале, едуковале и усмеравале. Бавећи се током средње школе музиком, научио сам много тога не само о рокенролу, већ и о основама музичке уметности. Са друге стране, наша група редовно је наступала, како у Костолцу, тако у Пожаревцу, Великом Градишту и околним местима, а за то је било неопходно учење мелодија и текстова, пробе, међусобно разумевање, обиман и самосталан рад, објашњава Сузић који је након одслужења војног рока, жаронски речено пресекао са музиком и определио се за спорт.
– Како је мој брат куглао, ја сам уз фудбал и музику 1976. почео да се бавим куглањем, а по доласку из војске искључио посветио овом спорту. Наиме, екипа „Рудара“ је 1971. била првак Југославије, Клуб је имао много младих играча и тих година је било доста успеха посебно у тим категоријама, што ми је дало додатну мотивацију сећа се Љубиша Сузић који и сам, као члан јуниорске екипе често бива први, како појединачно тако и екипно.
У ЗВЕЗДИНОМ ТИМУ
За успехе на куглашком терену, као члан „Рудара“, средином осамдесетих година осваја ласкаву титулу Спортиста године Костолца.
– Наредне две деценије и нешто дуже, бранио сам боје „Рудара“ и као јуниор био члан репрезентације Србије. Сразмерно оствареним резултатима имао сам амбиције да пређем у већи клуб, тако 2004. године играм за „Крагујевац“ и са овом екипом такмичим се у Купу Европе. Већ наредне 2005. прелазим у „Црвену звезду“, која је тада била шампион Србије и била ми је част да у том дресу играм у Немачкој и Аустрији Лигу Првака и Куп Европе, прича наш саговорник и додаје:
– У највећи успех сврставам друго место у Србији које сам овојио у појединачној конкуренцији као члан „Црвене звезде“ 2009. године. Тада сам у Врбасу победио бившег репрезентативца и актуелног јуниорског репрезентативца, потом у Новом Саду на полуфиналном надметању добијам против тадашњег репрезентативца да бих у финалу изгубио од капитена репрезентације државе. То сребро и данас чувам како у витрини, тако и у срцу.
У разговору Сузић наглашава да, иако члан крагујевачког, а потом и београдском клуба, није напуштао свој Костолац. Радио је у Термоелектрани „Костолац А“ на команди по сменама тако да није било проблема да уклопи све обавезе.
– Колеге су ме, по потреби, мењале, тако да сам све стизао. Чак ни те 2009. када су ми се на неки начин отворила врата, нисам размишљао о одласку из Костолца. Био сам задовољан послом, а и породица је била ту, прича нам Љубиша који 2014. година одлази у заслужену пензију, али активно наставља да игра за Куглашки клуб „Рудар“ и ниже успехе и добре резултате.
– Тако је било све до прошлогодишњег налета короне. Сада играм рекреативно, али сам у форми. Пре подне имам обавеза око приватног посла, а увече бар једном или два пута тренирам. Иначе, „Рудар“ има и женску екипу у којој је играла моја супруга Снежана.
На питање колико данас има младих који би повратили некадашњу славу куглаша Костолца, саговорник говори:
– Проблем је што немамо адекватну куглану за такмичење, односно четри стазе са плочама, већ две изливене стазе. Чини ми се да је то један од узрока што је заинтересованост младих мала. Но, да будем коректан, данас је ту и много других садржаја који су се испречили да Костолац буде расадник талената као некад. Најискреније, ни моја кћер Ана, ни син Игор нису спортски опредељени. Но, и живот се попут Планете, па и наше кугле, окреће, те се надам да се се све поново завртети у пуном сјају, закључује Љубиша Сузић.
Влада Винкић