Биографија Маје Радивојевић бележи да је ова Пожаревљанка аутор музичких критика емисија Другог програма Радио Београда и часописа „Етноумље“, да руководи певачком групом „Арија“ у Малом Црнићу, као истраживач потписује више монографија, радове објављује у часописима и зборницима националног и међународног значаја, док етномузиколошке резултате својих истраживања годинама презентује на међународним конференцијама. Уз научни рад бави се и подучавањем младих певача. Маја је рођена у Пожаревцу, а са сестром Аном и братом Ненадом одрастала у Лучици у породици својих родитеља Љиљане и Љубише. У овом месту је као Вуковац и ђак генерације завршила основну школу „Милош Савић“, а ванредно клавирски одсек у основној музичкој школи „Стеван Мокрањац“ Пожаревац. Иако се једно време кроз секцију бавила глумом, превагнула је музика. Најпре је наступала као вокални солиста у Културно уметничком друштву „Милош Савић“ Лучица, освојивши више награда, а потом у жељи са усаврши вокалну технику уписује соло певање. -Након завршетка Средње музичке школе „Стеван Мокрањац“ у Пожаревцу, одлучила сам да упишем студије етномузикологије на Факултету музичке уметности у Београду. На то је највише утицаја имала љубав према традиционалној песми. Како сам је изводим још од малена, желела да се посветим и проучавању нашег музичког наслеђа. Након основних и мастер студија на Катедри за етномузикологију истог факултета уписала сам и докторске студије, каже Маја која под менторством проф. др Сање Радиновић тренутно ради дисертацију. -За ове потребе вршим теренска истраживања влашке музике у многим селима на територији Браничевског округа, али и шире. Током 2021. године добила сам аустријску стипендију за студијски боравак у Бечу на Универзитету за музику и уметност, где сам уз менторство проф. др Урсуле Хеметек истраживала музику влашке дијаспоре у Бечу. Морам признати да истраживање влашке музике у почетку није било нимало лако, будући да сама не припадам влашкој заједници и не говорим влашки језик, те су поједини саговорници на терену били веома скептични по питању мог разумевања влашке културе, говорећи ми врло отворено да не треба тиме да се бавим. Сада, након пет година рада, ситуација је другачија, будући да су ме сви већ добро упознали, те је и много лакше радити и доћи до нових људи. Са многима сам остала у контакту, те једни другима честитамо празнике, рођендане или повремено питамо за здравље, прича наша саговорница.
МИСТИЧНИ ПОСМРТНИ РИТУАЛ
Осим музике Маја Радивојевић годинама бележи и друге сегменте влашке културе, а посебно су јој фасцинантни и мистични обичаји везани за посмртни ритуал, међу којима се издвајају приче о црној свадби, као и коло за мртве чије је извођење успела неколико пута да сними. Од музике је посебно интересују песме за испраћај покојника – петрекатуре, које немају свој пандан у српској традицији. Иако је етномузиколошка професија занимљива, Маји није било нимало лако запослити се након завршених студија. – Најпре сам као хонорарац писала музичке критике за емисије Другог програма Радио Београда, као и за часопис „Етноумље“. Посао са пуним радним временом добила сам две године након мастер дипломе и већ шесту година радим у Музиколошком институту САНУ у Београду у звању истраживача сарадника. Мој примарни посао је истраживање музичког наслеђа Србије, које подразумева прикупљање музичког материјала, његову обраду и архивирање у Фоноархив Музиколошког института, те етномузиколошку (писану) експликацију добијених резултата. Нарочито ме интересују теме као што су музика мањина, однос музике и идентитета, културна политика и музика, апликативна етномузикологија, сазнајемо од Маје. Досадашње резултате својих истраживања презентовала је на међународним конференцијама како у Србији, тако и иностранству, а радове објављивала у часописима и зборницима националног и међународног значаја, који се могу наћи на сајту Дигитални архив издања САНУ. Тамо се може пронаћи и међународни зборник радова „Обликовање садашњости будућношћу: музикологија, етномузикологија и савременост“, чији је Маја Радивојевић коуредник. – Како сам родом из Пожаревца, било је природно да се позабавим и истраживањем родног краја, те сам 2019. године успоставила сарадњу са Центром за културу општине Мало Црниће, а наредне године и са Центром за културу Костолац. Министарство за клутуру и информисање Републике Србије финансирало је два једногодишња пројекта којима сам руководила, а чији су носиоци биле поменуте институције. Рад на овим пројектима подразумевао је истраживање нематеријалног наслеђа Стига и пожаревачке Мораве. Боравак на „домаћем“ терену имао је своје предности, нарочито када се ради о поверењу које треба да стекнете код својих саговорника. Ипак, није увек једноставно објаснити људима шта од њих желите у тренутку када уговарате сам терен. Но, када разговор почне и када схвате да треба сасвим опуштено да говоре о свом свакодневном животу, без стручних питања, тада прича, песма, свирка и игра дођу сами од себе, објашњава Радивојевић.
НА ЧЕЛУ „АРИЈЕ“
Материјал који је том приликом сакупљан на терену, преточен је у две монографске грађе које је наша саговорница написала у коауторству са Николом Томићем. Реч је о издањима: „Музичко-плесно фолклорно наслеђе Стига“ и „Пожаревачка Морава: Музичко и плесно фолклорно наслеђе“. Уз њих 2021. године објавила је и монографију „Милија Радивојевић Баја – традиција у настајању“, посвећена великом и свестраном народном уметнику из Пожаревца. -Тренутно радим на писању студије о мушком певачком октету из Дрмна, који је изводио народне песме у четири гласа, а који сам представила на конференцији у Сарајеву крајем прошле године, сазнајемио од Маје Радивојевић која се уз научни рад бави и подучавањем младих певача, најчешће у оквиру радионица или семинара, како у Србији тако и дијаспори. Од прошле године Маја руководи певачком групом „Арија“ која ради при Одсеку за очување традиционалне музике у Центру за културу у Малом Црнићу. Како истиче, једна од најзанимљивијих области у етномузиколошком послу је праћење преобликовања одређене музичке праксе од којих се неке трансформишу, неке губе, а поједине постепено настају. – На жалост, музика која је имала одређену функцију искључиво у оквиру конкретних обреда или обичаја који се више не практикују, готово је ишчезла из свакодневног живота. Тако и велики део музичког наслеђа и обичаја пожаревачког краја живи само у сећању људи који су је некада изводили, те ће заједно са њима и она у потпуности нестати. Зато, сви заједно морамо да радимо на очувању традиционалне народне културе, а у овој обавези увек треба почети од себе. Зато је потребно да се млади, упознају најпре са музичким наслеђем свога краја, али и размене сопствена знања са другима, чиме ће се искристалисати и сачувати локалне специфичности. Те сличности и разлике скупа чине једну ширу музичку слику Србије, која је одраз културног бића и која је нераскидив део нашег индентитета, закључује на крају разговора етномузиколог Маја Радивојевић.
Влада Винкић
