У обућарски занат спадају прављење и поправка обуће, тако да по правилима постоје две подврсте ових занатлија: обућари који израђују и обућари који врше поправку обуће. Пожаревац је у давна времена, посебно у она између два светска рата имао на десетине ових занатлија, како у Табачкој тако и Црквенској чаршији али и другим деловима вароши, јер индустрија није била развијена у складу са захтевима тржишта, а мештани су обилато користили и једне и друге услуге мајстора обућара. Ипак, развојем индустрије у Југославији, посебно у другој половини двадесетог века, ови људи препознатљиви по кожној кецељи нагнути над ниско спуштеном лампом, у великој мери се окрећу поправци обуће, али лагано и – нестају.
Пожаревљанима којима је неопходна услуга поправке обуће данас ову услугу пружа само неколицина обућара међу којима и Данијел Рашковић, кога посећујемо у невеликом простору у самом центру крај платоа некадашње кафане „Чикош“. Радњу је наследио 2000. године.
– Ово је била радња мог деде Светозара Тозе Ивића, обућара, код кога сам из родног Маљуревца долазио сваког распуста од своје десете године. Искрено, колико сам се играо, још више сам учио, тако да сам на занат кренуо одмах по основној школи 1993. године. Након три године у Београду сам положио стручни испит, добио диплому и по одслуженом војном року овде радио са дедом, све до његове смрти 2004. а потом наставио сам, прича Данијел, чији је деда Тоза обућарски занат учио у Костолцу одмах по окончању II Светског рата и у рукама носио све тајне старих опробаних мајстора.
Како саговорник каже, обућар мора да зна да закрпи ципелу како би била функционална. Значи: да стави пенџета, гуме, флекице, рајфершлус, да прошири нове ципеле, постави парче, залепи, ушије… На питање да ли обућар данас прави ципеле, Данијел каже:
– У данашње време веома слабо. Наиме, сада је индустрија обуће невероватно развијена, тако да ручно прављење ципела у нашој земљи постоји, али је веома ретко. Углавном се ради за особе које имају стопала ван стандарда а има један број обућара који израђују модну обућу по наруџби, но, мислим да се на прстима могу набројати ови мајстори. Када сам ја учио занат од деде који је знао да направи ципелу, учио сам само део који се тиче поправке јер нико од Пожаревљана током мог шегртовања није дошао са таквим захтевом. Ипак, свакако да бих знао да направим ципелу, јер до детаља познајем сваки део обуће. Најпре се кроји и прави лице ципеле, потом ђон, све се то прецизно спаја, шије, боји и лакира…
Током нашег разговора у радњу је дошло неколико муштерија са различитим захтевима: да се закрпи сандала, причврсти ђон, залепи патика, направе нове рупе на одевном каишу…те нас је интересовало колико се данас поштује традиција обућарства у односу на прохујала времена.
– Ни мало. Наш занат прати савремене трендове и често поправљамо ранчеве, ташне… Дешава се да поједину обућу једноставно не могу да средим, јер је направљена од неквалитетног материјала, очигледно за једнократну употребу и то је најчешће кинеска роба која не прихвата лепак а на месту евентуалног шава се поцепа.
Алати који се користе у овом занату су шила, игле за шивење, маказе, чекић, ножеви за кожу, цвиковаћа и класична клешта, зумба, машина за глачање и наравно, шиваћа машина, у Данијеловом случају „Сингер“ произведена далеке 1945. године која и данас савршено ради.
Када је о перспективи обућарског заната реч, Данијел процењује:
– Из овог угла обућарство нема перспективу. Наиме, добар репроматеријал је веома скуп, квалитет обуће је углавном испод најнижих стандарда па се и поправка доводи у питање, док је понекад нови пар ципела, веровали или не јефтији него да се стари доведе у исправно стање. Уосталом, ја сам овде од 1993. године, за то време у радњу су ушла само двојица младића питајући деда Тозу да ли могу да уче занат. Иако је деда имао огромну вољу да им изађе у сусрет, они се никада више нису појавили, закљујучује са сетом један од последњих пожаревачких обућара Данијел Рашковић.
Влада Винкић
