У Катар је из Пожаревца допутовао последњег дана 2011.године са два кофера без адекватног знања језика и обичаја домаћина, али је талентом и спортским знањем постигао све што се може постићи у одбојци. Његово име стоји иза ласкавих титула Најбољи либеро у Катару 2015., 2016. и 2025. затим Најбољи либеро на Арапском шампионату 2017. Најбољи либеро Катар купа 2018. и Најбољи либеро Емир купа 2021. године. Речју, то је Марко Стевановић.
Одрастао у Осипаоници Марко се радо сећа тог доба игре, дружења и безбрижности.
– Живећи у породичној кући уз брата Милоша највећи део дана сам проводио на сокацима. Занимљиво је да смо се уз јурке, бицикле и дечије несташлуке радо бавили свим врстама спорта осим – одбојке која је касније постала централни део мог живота. Некако и данас је у сржи сваког села фудбал а за одбојку су потребни адекватна мрежа, добар и раван терен тако да је овај спорт „чучао“ у мени и чекао прави тренутак. У Осипаоници сам завршио прва три разреда основне школе „Херој Срба“. Морам да будем искрен и кажем да сам се кроз спортске секције трудио да будем испред свих: на кросевима био најбржи, у фудбалу најбољи… Ја сам од малих ногу победнички настројен и то се касније наставило. Једноставно у себи имам тај српски спортски инат као што га има Новак Ђоковић и он ми је значајан идол кроз каријеру, каже Стевановић.
Поносан што је из Осипаонице
Марко је рођен 25.јула 1987. године у смедеревском породилишту од мајке Весне и оца Славише. Уз брата Милоша одрастао је у оближњој Осипаоници за коју анегдотски каже:
– Прву деценију живота провео сам у овом живописном селу које се широм Србије препознаје по добром бостану. Оно што остаје у сећању је изрека да када је родна година земљорадници на питање „одакле си?“ са поносом и онако развучено одговарају: „Из Осипаонице!“. Али када година омане а принос бива слабији тихо, брзо и себи у браду промрмљају: „Из Сипанице!“. Но, ја сам поносан што сам из Осипаонице, са осмехом каже Марко.
Чињеница да се Марков отац Славиша након завршеног ДИФ-а запослио и наставничку каријеру из Осипаонице наставио у селима крај Пожаревца представљала је напор за породицу. Из родног места на посао је свакодневно путовао колима или бициклом-у зависности од временских прилика. Зато током 1997. године Стевановићи долазе у Пожаревац а ова новина доводи Марка у насеље Бусије и школу „Десанка Максимовић“.
-То је био други део Милошевог и мог одрастања где долази до спортског преокрета. Ја сам до тада био везан за фудбал а како се отац запослио управо у школи коју сам почео да похађам и у њој основао одбојкашку секцију која је почела да ниже успехе, брата и мене укључио је у тим. Многи питају да ли је то било преко везе, али није тако. Чак је био далеко строжији према нама него према осталима. Његова строгост и наша дисциплина резултирали су да обојица постигнемо у одбојци оно што данас јесмо. Био је то школски тим а ми у почетку нисмо знали ни прстима да одбијемо лопту, о чекићу да не говорим. Речју, прошли смо сваки степеник који и наши другари, сећа се Марко.
Таленат, рад и тренинзи резултирали су да наш саговорник убрзо доспе у ред тада најбољих младих пожаревачких одбојкаша. Екипа „Бусија“ бива све успешнија а победнички низ Марка је водио даље. Занимљиво је да овај млади човек упркос томе што је отац био просветни радник и предавао му физичко за нијансу-две био бољи спортиста него ђак.
– Милош и ја нисмо били Вуковци јер је отац желео да се сами изборимо за себе и сада видим да је то био исправан начин. Као наставник према нама је био строг, али нас никада није условљавао за бољу оцену нити ургирао код колега.
Својеврстан ветар у леђа Марко добија 2002.године када школски тим постаје постаје шампион Србије. Следи освајање Лиге будућих шампиона Србије на коме бива проглашен за најбољег играча, брат за најбољег дизача а отац за најбољег тренера.
Сетио се, али касно
У основној школи Марку је физичко васпитање предавао отац. Остала деца су то знала, али је између оца и сина важио договор:
-Већ првог дана упозорио ме је да на часу нема никакве присности, попуштања или да се извлачим од обавеза. И наравно: да се не усудим да га у школи уместо наставниче ословим са тата. Све је то ишло својим током док се једном приликом нисам заборавио и пред осталим ђацима рекао му тата. Сетио сам се, али касно. Отац се зацрвенео позвао у свлачионицу а ја оправдано добио ћушку, прича Марко.
ХЛАДАН ТУШ
Како правила налажу, по окончању основне школе наш саговорник није имао право да настави игру у ОК „Бусије“ већ у клубу чији су играчи имали виши старосни ранг. Био је то „Млади радник“.
-Упркос томе што сам се исказивао и био међу бољима, након једног тренинга уследио је шок. Из управе су отворено рекли да нисам перспективан да нећу остварити каријеру и избацили ме из клуба. То ме је сломило и до куће сам плакао. Касније, када сам размишљао о томе, осетио сам да је овај потез уследио јер је отац као тренер у то време, као и данас, почео да остварује сјајне резултате. Убрзо сам почео да играм у ВГСК из Великог Градишта док сам због средње школе у Пожаревцу и немогућности свакодневног путовања индивидуално тренирао уз оца. Чињеница да сам у Градишту играо у такозваној бетон, односно, најнижој лиги није ме обесхрабрила. Напротив, уз речи које су ми одзвањале у ушима како нисам за одбојку борио сам се још јаче са жељом да искажем таленат. У прилог томе иде и чињеница да сам једини играч у Србији који је из најнижег могућег ранга такмичења са 18 година позван да игра у првој постави клуба који се надметао у Супер лиги Србије. То је био Одбојкашки клуб „Смедерево“ а играчи против којих сам играо били су појам за мене, вели Марко који је након седам година одлучио да настави у иностранству.
Одбрана за историју
-У посебном сећању ми је утакмица Светске лиге у Барселони. Тада сам као играч Катара прескочио читав низ рекламних паноа а моја одбрана проглашена за једну од 20 најбољих у историји одбојке. Често се може видети у појединим емисијама и друштвеним мрежама а многи је упоређују са једном од одбрана мог идола Вање Грбића, говори Стевановић.
ИМПОЗАНТАН ПОБЕДНИЧКИ НИЗ
Пут у Катар Марку је 2011.године отворио брат Милош који је у овој земљи већ почео да гради одбојкашку каријеру. У једном разговору питали су га да ли зна доброг либера из Србије за клуб El Jaish када је без размишљања предложио Марка. Иако су помислили да је у питању шала и да га предлаже зато што му је рођени брат, након одгледаних снимака шеик Алигани, значајна личност у свету тамошње одбојке, позвао је Марка да дође и одради тренинге. Већ после првог домаћини су видели кога имају на терену а чаробне речи гласиле су: „Све је договорено, остајеш!“
-Професионална одбојкашка каријера водила ме је од клуба El Jaish, Al Shamalа, Qatarа, Al Rayanа, Al Arabiе, Al Gharafa, репрезентације Катара све до Al Wakrе, док је шампионски низ уз колекцију медаља и пехара веома импозантан. Уколико бих набрајао то би потрајало, а клуб Al Wakrа у коме сам данас остварио је сопствени историјски успех, вели Марко који је са овим клубом потписао нови двогодишњи уговор.
Велику подршку уз родитеље пружа му син Василије а када је о каријери реч, размишљања га воде у смеру тренерског посла о чему потврђују његова животна прича и мото који га води:
-Ја сам велики борац и предаја није опција.