Филмска и телевизијска публика памти га по великом броју глумачких креација, између осталих у остварењима „Шешир професора Косте Вујића“, „Бела Лађа“, „Santa Maria della Salute“, „Злогоње“, „Жигосани у рекету“, „Шифра Деспот“, „Пси лају ветар носи“, „Мама и тата се играју рата“, „Александар од Југославије“, „Игра судбине“… Радо је виђен на сценама Београдског драмског позоришта, Академије 28, Позоришта Бошко Буха, Чича Мичиног позоришта у бројним улогама, док је као аутор до данас потписао завидан број драмских текстова и режија. Свестраност у овој области уметности довела нас је до Матеје Поповића, а досадашња остварења и таленат дали су нам посебну инспирацију за рубрику.
Матеја је рођен у Пожаревцу управо на дан када смо припремали разговор, 13. јула 1987. године, у породици Радомира и Милене Поповић у којој је одрастао уз млађу браћу Душана и Димитрија.
– Дане, недеље и године детињства проводио сам великим делом на улицама и сокацима Костолца где сам живео. Сећање на тај период буди лепе успомене дружења, игара и јурцања са друштвом, комшијских трешања, истраживања дунавских канала. Неретко, лети сам боравио у селу код деке и баке, што је давало посебну црту том периоду мог живота. Након основне школе одлучио сам се за Средњу „Никола Тесла“ где сам био на смеру програмирања, јер је то било време експанзије рачунара и игрица које су ме у некој мери привачиле. Паралелно, бавим се кошарком, свирам клавир и гитару. Но, посебну љубав негово сам према књизи и читању, што ме је благо усмерило ка позоришном стваралаштву. Својеврсна лакоћа схватања пишчевих идеја и порука одвела ме је у драмску секцију школе, а упорност и могући таленат отварали су ми врата за глуму. Представе смо играли на сцени у Костолцу и у прво време све то ми је деловало забавно без идеје да озбиљније уђем у овај свет, сећа се овог костолачког детињства Матеја Поповић.
СВАКИ ПОЧЕТАК ЈЕ ТЕЖАК
Осетивши чари сценског изражаја и могућност да своје домете у њему усаврши, овај младић се након средње школе чврсто опредељује за професионално бављење глумом. За будуће занимање припремао га је познати драмски уметник Слободан Ћустић, а по успешно положеном пријемном испиту стиче индекс Факулета драмских уметности у Београду.
– Тај део живота је протекао у учењу нових ствари, јер иако сам као средњошколац „осетио сцену“ а уз Ћустића савладао бројне финесе, био сам на почетку огромног пута. Студирао сам у класи Драгана Петровића Пелета и из ове перспективе сагледавам колико су почеци били тешки из разлога што ми је све било непознато. Студирао сам са Нином Јанковић, Анком Гаћешом, Миљаном Гавриловић, Ањом Алач, Тамаром Драгичевић, Јелисаветом Орашанин, Урошем Јаковљевићем, Стојаном Ђорђевићем, Милошем Биковићем, Иваном Михаиловићем и Миодрагом Радоњићем, а највише волео сценски покрет. Студије глуме су специфичне по томе што се нема пуно слободног времена. Наиме, како Факултет уз асистенцију професора омогућава студентима да учествују у пројектима, што је некада било незамисливо, ја сам у то време снимао филм и серију „Шешир професора Косте Вујића“, а већ од треће године играо у Београдском драмском позоришту. То су немерљива искуства за студента, објашњава Матеја, који се уз глуму данас успешно бави и писањем драмских текстова.
– Излет у писање најпре као идеја настаје на четвртој години факултета, када нам је професорка балета рекла да направимо представу за децу. Ја сам одабран да је напишем, јер сам писао песмице за децу. Тада се лагано рађа идеја коју развијам из интересовања везаног за позориште и тимски рад који је основа овог посла. Почело је том представом на четвртој години, што ме је заинтересовало да наставим и тиме се бавим и данас. Уз глуму почео сам да пишем, те драме су се изводиле и могао сам у пракси да видим и учим шта је добро, а шта ваља мењати, прича Матеја Поповић који своје поједине драмске тестове и сам режира.
ГЛУМАЦ, ПИСАЦ, РЕДИТЕЉ, СТВАРАЛАЦ
Када је о ствараоцима, жанровима и креацијама реч, Поповић истиче:
– Допада ми се Ерик Емануел Шмит. Од жанрова волим апсурд. А од својих креација још нисам сигуран, самокритичан сам. Издвојио бих „Кли и Клак“.
Дан Матеје Поповића никада није исти, а тренутно ради у „Иерволино студију“ као писац будућих цртаних филмова.
– Такође радим у једној школици глуме и даље се бавим писањем и режијом, а играм за децу у оквиру „Чича Мичиног позоришта“. Ту су и филмска и тв снимања када се укаже прилика, но, позориште ми је некако драже. Крајем августа „Чича Мичино позориште“ иде у Рашку да ради дечију представу, имаћемо летња гостовања, а након тога почиње сезона. Сматрам да је рад ван Београда јако важан јер нам је култура као и све остало јако централизована, сазнајемо у разговору.
Имајући у виду специфичност професије, путовања и ангажовање на сцени и ван ње, Матеја није толико често у Костолцу и када дође, највише времена проведе са породицом. На крају сусрета, желевши да сазнамо мото који му даје енергију за нове уметничке изазове, Матеја Поповић је једноставно одговорио:
– Бити спреман – то је све.
Влада Винкић
