ПРЕПОЗНАЈ И ПОБЕДИ НАСИЉЕ
У оквиру припрема за почетак школске 2022/2023. године, Школска управа Пожаревац је организовала састанак са директорима основних и средњих школа на коме су дате препоруке за унапређивање образовних и васпитних мера. Један од важних циљева Министарства просвете, науке и технолошког развоја је поред унапређења квалитета наставе и учења, сходно Стратегији развоја образовања у Републици Србији до 2030. године, јачање васпитне функције у школским установама. Између осталих, стратешки циљ овог документа, каже у интервјуу за „Реч народа“ педагошки саветник ШУ Пожаревац Драган Грујић, је превенција и заштита ученика од свих облика насиља.
Које су надлежности школа и Школске управе у спречавању и санкционисању, пре свега вршњачког насиља?
-Све школе су у обавези у складу са Правилником поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање да предузимају мере превенције и мере интервенције у циљу заштите ученика и запослених од облика насиља.
Превентивне мере које школе предузимају су пре свега, подизање нивоа свести код ученика, родитеља и свих запослених за препознавање свих облика насиља. Организују се едукативне радионице и предавања која треба да допринесу смањењу свих облика насиља у школи. Такође, треба истаћи и физичке мере превенције које школе предузимају као што су појачано дежурство наставника, осветљење дворишта у школи где се веома често дешавају случајеви насиља, едукација запослених у препознавању насиља и примена законом прописаних процедура у случајевима сумње на насиље. За родитеље се организују предавања са у циљу унапређивања родитељских вештина када је у питању заштита ученика од насиља. Поред наведених мера школе имају обавезу да направе такозване планове појачаног васпитног рада који ће допринети превенцији насиља и листу индикатора на основу којих ће проценити ризик који су то ученици у опасности или и ризику од испољавања насиља, како би на време предузели мере превенције и спречили вршњачко насиље. То су неке најважније мере превенције које школе предузимају.
Да ли је раније било мање насиља или се о томе мање говорило?
-У ранијем периоду некако се схватало да је насиље једна фаза у развоју деце и да је нормално да дође до неких облика насиља тако да се том проблему није придавала посебна пажња. Међутим, с обзиром на то да су сада донети законски прописи, закони и подзаконска акта којима су забрањени сви облици насиља, много се темељније приступа свим случајевима насиља. С обзиром на законску одредбу да је школа дужна да поступа на свако сазнање о насиљу и чак кад случај није није толико сложен дође у јавност, школа мора да поступа и свако сазнање мора да повлачи и одређену интервенцију.Сада се можда чини да има више случајева насиља, али ако бисмо поредили и урадили анкету из ранијег периода и сада, вероватно би тај број случајева насиља био приближно исти.
ЕЛЕКТРОНСКО ДОВОДИ ДО ФИЗИЧКОГ НАСИЉА
Са којим облицима вршњачког насиља се најчешће сусреће у школама?
-Сада имамо и електронско насиље кога раније није било. С обзиром на велику доступност електронских уређаја деци од најмлађег узраста, рачунара и телефона, то је новина. Деца су се раније много више дружила непосредно, тако да та врста насиља није постојала. Електронско насиље је зато сада можда више заступљено, има га у нешто већем проценту. Оно што је важно је да електронско насиље понекад доводи до физичког насиља. Обично на друштвеним мрежама које деца веома много користе, крену неки неприхватљиви облици понашања, вређање, омаловажавање, потцењивање и онда то мође да резултира физичким контактом или сукобом у школи или непосредној близини школе. Углавном, све почиње од друштвених мрежа, од електронског насиља, а онда се наставља вербалним и физичким насиљем.
Ко и коме може у оквиру школе да пријави насиље или се неке институције тиме посебно баве?
-Према Закону о основама система образовања и васпитања и Правилнику о протоколу поступања у установи у одговору на насиље и злостављање и занемаривање, школа је дужна да реагује на свако сазнање о насиљу без обзира где се оно догодило. Само је интервенција другачија. Једна је интервенција ако се насиље догодило у школи, друга врста интервенције уколико се догодило ван школе. Што се тиче пријаве насиља, ученици, родитељи или законски заступници могу да га пријаве било којем запосленом у установама образовања и васпитања. У свакој школи постоји тим за заштиту ученика од насиља и он поступа у свим ситуацијама насиља.
Да ли су школе, основне и средње обавезне да пријаве Школској управи такве случајеви или имају могућност да их решавају самостално без пријаве?
-Школе решавају случајеве насиља самостално, а надлежна школска управа може да пружи стручну помоћ и подршку. Дакле у било ком сегменту у предузимању мера интервенције уколико школа није сигурна да процени врсту и ниво насиља, може да се обрати школској управи, а просветни саветници пружају стручну помоћ. Што се тиче законске процедуре, све школе су у обавези да Школској управи пријављују трећи ниво насиља. Први и други ниво нису у обавези да пријављују.
ТРИ НИВОА ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА
Како се градирају, односно препознају нивои насиља?
-Први ниво насиља су најмањи случајеви насиља које решава одељенски старешина у разговору са ученицима и појачаним васпитним радом. Ту се увек укључује родитељ и стручни сарадник. На другом нивоу укључује се школски тим за заштиту од насиља и то су сложенији случајеви, али се они још увек решавају на нивоу школе. На овом нивоу предузима се обавезно појачан васпитни рад, а уколико неда очекиване резултате, покреће се и васпитно дисциплински поступак и укључују се родитељи. Трећи ниво насиља спада у најсложеније облике насиља. Ту се дешавају и повреде ученика, лакше или теже. У оваквом случају свака школа је дужна да обавести школску управу. Поред унутрашње мреже, поред школе, укључује се и спољашна заштитна мрежа, а то су центри за социјални рад, полиција, тужилаштво, здравствена установа. Те институције спољашне мреже предузимају мере у складу са својим надлежностима.
-Има ли разлике у нивоима и врстама насиља у основним и средњим школама?
-У принципу случајеви насиља се решавају лакше са ученицима основних школа. На то утиче њихов узраст и структура сложености облика насиља па се решавају лакше у односу на насиље које се дешава у средњим школама.
Да ли се насиље чешће дешава у урбанијим, већим срединама или је исто као у мањим?
-Нема правила, насиље се подједнако дешава и у мањим и у већим срединама. Дакле, географски положај, величина места, величина школе, структура ученика нема посебан утицај на појаву насиља. Обично се сматрало да у мањим школама са мањим бројем ученика у мањим срединама нема толико насиља, међутим, статистика говори да ти фактори не утичу на појаву насиља.
Колико је било пријава и о каквом вршњачком насиљу је била реч у школама на подручју Браничевског округа?
-На подручју Браничевског округа имали смо и сложених и мање сложених случајева насиља. Нисмо имали неких са тежим повредама и исходима. Решавали смо те случајеве заједно са школама. Оне се често обраћају Школској управи, траже стручну помоћ и подршку јер је Школска управа задужена и за стручно-педагошки надзор са праћењем и вредновањем квалитета рада у свим областима па и у области заштите ученика од насиља. У претходном периоду имали смо и случајеве да се дешавају и снимају неке насилне сцене међу вршњацима. Када то доспе у јавност, има своју тежину. Таквим случајевима насиља поступа се са посебном пажњом,. Ту је најчешће у питању више облика насиља – социјално, физичко, психичко и електронско и онда то захтева веома сложену подршку и санкционисање. Такав случај насиља захтева темељнији рад и приступ и ту се укључују сви, одељенске старешине, стручни сарадници, тим за заштиту и помоћ… Било је случајева када смо морали да укључимо полицију. Не на Браничевском, али на територији Подунавског округа укључивали смо полицију, било је лакших повреда ученика. Пошто је процењено као трећи ниво насиља, укључивала се и полиција и тужилаштво.
Има ли претеране реакције родитеља који понекад „падну“ на дечију причу?
-Имамо нажалост, таквих случајева где родитељи исхитрено реагују па чак и родитељ дође у ситуацију да постане извршилац насиља. Најчешће је то вербално насиље, тако да су у школама обучени, како треба да поступе у таквим ситуацијама. Обично је та прва реакција родитеља веома бурна и може да доведе до тога да и сам родитељ постане извршилац насиља. Са родитељима се зато пажљиво разговара приликом такве ситуације и тражи се решење.
Дешава ли се да родитељи провуку „случај“ кроз медије не обраћајући се школи?
-Нажалост, имали смо и таквих случајева где се родитељи обраћају медијима или оду чак и сами пријаве случај полицији, а да се притом не обрате школи. То може само да исомпликује случај јер се често износе информације које нису проверене. Насиље се не може потпуно спречити, искоренити, али могу да се предузимају мере превенције. Велики број насиља се може спречити планом спровођења мера. Један од циљева је и да се унапреди васпитни рад школе . Просто, деци треба развијати свест да се све може решити на леп начин, без насилног понашања.
Д. Деурић
Извор: Недељник “Реч народа”