Рођен у Пожаревцу 14.марта 1979. године, детињство је провео у Кучеву уз сестру Марину, оца Зорана и мајку Радојку. У градићу на Пеку, у коме и данас живи и ствара, Милан Глозић је завршио основну и средњу школу и свих тих година пратилe су га оловке, четкице, боје, папир…
-Рано сам показао склоност ка цртању и цела породица је имала разумевања према радовима које сам стварао као ученик млађих разреда. Када нисам цртао обожавао сам анимиране филмове и стрипове. Они нису били само забава већ и инспирација те сам покушао да направим оно што сам видео и чему се дивио. Било је ту свега, али брзо сам начинио транзицију од Мики Мауса и Нинџа корњача до Конана варварина. Брат од тетке Оливер и сестра Марина су са занимањем посматрали трансформацију и снабдевали новим стриповима које сам читао и копирао, сећа се Милан.
Као дечак са пажњом је одгледао телевизијску емисију о сликару чије име није запамтио, али се у сећање урезао простор где су настајали уметничка дела:
– Атеље крцат књигама, разбацаним цртежима, полузавршеним скулптурама и генерално несређен, мени се чинио као фантастично место где настаје магија. Од тада сам маштао да и сам имам такав простор и постанем нешто што би се могло назвати уметником, ствараоцем. У воде ликовне уметности ушао сам уз подршку наставника Саше Драгојевића који је помогао да објавим кратак стрип у школском часопису Хоризонт. Годинама касније, када смо постали колеге, он је нашао тај стрип и подсетио на почетке, говори Глозић.
ДРАГАН КЕЦМАН – ЧОВЕК ЗА ПОШТОВАЊЕ И СЕЋАЊЕ
-Неизмеран допринос мом стваралаштву пружио је изузетни, данас почивши Драган Кецман, кога сам по повратку из војске својим радовима месецима „прогањао“. Био је специфичан, увек у раду, оштрог језика и прецизног ока да уочи сваки недостатак; ако ниси био спреман да прихватиш критику лоше би се провео. Успео сам да преживим ту олују коментара: када дођем кући и радове погледам свежим очима, видео бих колико је био у праву. Када смо прешли кључни тренутак међусобног разумевања почела је моја права обука. Знање које је сручио на мене, подршка и лични материјал који ми је уступио без икакве накнаде обориле су ме са ногу. Речју, без њега не знам да ли бих радио све што радим данас и имао исти став. И данас када га нема, за мене ће остати упамћен као човек кога ћу се увек са поштовањем сећати, прича Милан коме је у припреми уписа на Високу школу ликовних и примењених уметности у Београду уз Драгана Кецмана веома помогла и школска другарица:
-То је Александра Сашка Стокић чији су ми савети били драгоцени за пријемни испит. Она је једна од наших најцењенијих примењених уметника која је стигла чак до Аустралије где ради као признати дизајнер и уметник са мноштвом признања и награда.
По стеченој дипломи, уз ликовно стваралаштво Милан Глозић се посветио и педагошком раду. Данас ради као наставник ликовне културе школама „Слободан Јовић“ у Волуји и „Угрин Бранковић“ у Кучеву. Како оба ангажовања захтевају непрекидно усавршавање, стечено знање и таленат непрекидно употпуњује семинарима, радионицама и онлајн курсевима. Вреди поменути да на платформи за онлајн учење „SkillShare“ држи курсеве цртања и сликања са до сада 20 објављених целина.
– Важно је пратити савремене токове и прилагођавати се. Данас има небројено могућности да се стекну нова знања и пренесу на друге, и то треба искористи, вели Милан Глозић који је учесник бројних ликовних колонија широм Србије а последњих година фокусирао на дигитал арт и друге сфере стваралаштва, док о техникама које користи каже:
– Редовно користим уље и акрил на платну, акварел, цртеж као и сликање и вајање у дигиталним медијумима, на таблама за дигитал арт и Ипаду. Од скоро се бавим и пирографијом (сликање врелим алатом на дрвету и кожи) а наредни пројекат ће бити одрађен аир брашом. Но, важан аспект усавршавања уметника је и обилазак музеја и европских културних центара од којих сам посетио Рим, Амстердам, Беч, Париз, Венецију, Фиренцу, Минхен…
МУРАЛ НАДЛАЧКОМ
Глозић у разговору не може да заобиђе још једну личност која је оставила траг на његово стваралаштво: Миодрага Милета Надлачког, који стицајем животних околности више није међу нама.
– Дружење и уметничко пријатељство трајало је две деценије за које смо направили безброј изложби, боравили на ликовним колонијама, сусретима и окупљањима уметника. Након што сам остао без атељеа, сликао сам у његовом простору. Штафелај до штафелаја. То су били дани пуни живих успомена, дугих разговора и дела која смо стварали раме уз раме. Године 2012. када је пребродио прву здравствену кризу, наше пријатељство добило је нову, приснију димензију. Борац какав је увек био, наставља да живи и ствара подједнаким темпом до последњег дана. Одласком је оставио велику празнину, али и сијасет предивних успомена. Минуле године на зиду куће у Кучеву крај које смо свакодневно пролазили, насликао сам мурал у његово сећање. Отишао је, али ме његов поглед и данас прати када се нађем крај куће на раскрсници ка Старом гробљу и Војиловцу, са сетом прича Милан.
Милан Глозић је део свог животног простора претворио у атеље у коме ствара. Осрврћући се на нашу опаску о раду у малој средини попут Кучева, каже:
– Ликовно стваралаштво је у највећој мери индивидуална ствар где је аутор окренут себи и својим идејама. Са тог гледишта мала је разлика вароши и велеграда. Разлике се уочавају у богатству културних дешавања и контакту са другим ствараоцима где живот у већој средини има више предности, чујемо од саговорника који је члан Удружења ликовних уметника „Милена Павловић Барили“ Пожаревац, док за једно од најдражих признања сматра добијену награду Центра за културу Суботице, на ликовном конкурсу посвећеном лику и делу Данила Киша.
– Радни дан могу поделити на преподневни, када предајем ликовну културу и поподневни који почиње око 16 часова. У поподневном се трудим да остварим макар 4 сата квалитетног рада на пројекту који радим. План ми је да у наредних пар година направим онлајн платформу на српском језику где бих знање о цртању и сликању преточио у забавне и едукативне садржаје пријемчиве широј публици заинтересованој да унапреди знање у овој области, каже Глозић и закључује:
-Ако бих морао да издвојим мото који ме води кроз уметност и педагошки рад нека то буде „Ако радиш само ствари које знаш, никада нећеш бити више од онога што си сад“ .Зато је моја порука садашњим и будућим ствараоцима: истражујете, играјте се и будите упорни у својим настојањима.
Влада Винкић
