По звању је дипломирани професор руског језика и књижевности а по занимању преводилац за руски и енглески језик. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, учесник бројних научних конференција на тему руске авангарде, Сребрног века културе и уметности XIX и XX века. Његови научни радови, студије и прикази објављивани су у академским часописима широм света а преводилачка библиографија броји тридесетак наслова у виду романа, збирки, есеја, теоријских дела, поезије.
Поменути низ већ је био сјајна основа да упознамо и представимо Милана Вићића. Но када смо га посетили и сами смо били изненађени лепезом активности и резултатима које је овај човек постигао.
Пред нама су признања: Лауреат награде „Јован Максимовић“ за најбољи превод руске књижевне прозе за 2019/2020/2021. за роман „Некад и сад“ Владимира Шарова издавачке куће „Утопиа“ Београд. У најужем избору за исту награду био је и 2018. са преводом романа „Усхићење“ Иље Здањевича Иљазда. Добитник је песничке награде „Стражилово“ за најбољу књигу у Бранковом колу 2021. године за своју другу збирку „Вечна пролећа“ док је прва збирка „Лутају кроз месо“ 2017. године била у најужем избору за признање „Млади Дис“. Док разгледамо фотосе са доделе награда Милан на рачунару репродукује занимљив музички садржај и објашњава:
-Уз преводилачки и књижевни рад 20 година активно се бавим ауторском музиком а иза себе имам низ издања. Међу њима су албуми „Кенома“ и „Со земље“ са бендом „Нула“ из Београда и „River Rot“ и „Vile Torture“ са пожаревачким дет-метал тешкашима „Mogila Deathcult“. Био сам оснивач и гитариста бендова „Boneyard“, „Indolence“, „Суноврат“, „Чир“, „Zmuta“, музицирао у групама андерграунд и алтернативног усмерења на пожаревачкој и београдској сцени. Музика и андерграунд култура су били и остали моја највећа страст, искрен је Вићић који иза себе има и пар самосталних уметничких изложби јер је један стваралачки период живота посветио прављењу сатиричних дадаистичких колажа, графика и цртежа излаганих у Ковачици и Београду.
Име добио по прадеди
Милан је рођен у Пожаревцу 6. јула 1989. године у породици Драгице и Зорана Вићића, човека који је кроз карате оставио велики траг у граду под Чачалицом.
-Име сам добио по прадеди, добровољцу из Првог светског рата који је у сећањима остао упамћен као човек прогресивних идеја, принципијелног карактера и пргаве нарави. Мајка каже да сам као мали хтео да будем монах а ја се сећам: археолог. Вероватно је и једно и друго тачно, прича Милан кога су занимали јапанска култура и борилачки спортови, те је карате тренирао читаву основну и добар део средње школе.
-На том пољу моја сестра Јелена има далеко више права да се назове татином наследницом јер је као такмичарка остварила врхунске резултате. Када се сетим каратеа чини се да ми се више свиђала његова медитативна страна а био је и одличан начин за каналисање вишка енергије у доба одрастања.
Од забрањеног ораха до „уметника у гладовању“
-Одрастао сам у Југовићевој улици а реч детињство ме асоцира на велики орах у комшијском дворишту на који је мајка бранила да се пењем. Било је ту фудбала у уличици испред „Перле“, баскета код „Електромораве“, обилазак свих сеготека у граду… Примарно образовање стицао сам кроз америчке и британске ТВ филмове, цртаће, серије и наш образовни програм. Кућа је увек била пуна књига јер су баба и деда по оцу били учитељи те сам рано научио да читам и развио љубав према знању и писаној речи, сећа се Милан који је похађао школу „Доситеј Обрадовић“.
-Већ другог дана мама ме је учланила у библиотеку. Почео сам од стрипова, прешао на бајке и митове, популарну историју а потом хорор и СФ. Библиотекаркама сам био симпатичан и вероватно досадан јер су дозвољавале да износим и књиге са стручног одељења. То је помогло у развоју интересовања а похађање старијих разреда поклапа се са свирањем гитаре и откривањем музике као моје вероватно највеће страсти. Магнетски ме је привукао хеви метал а касније панк, хардкор, гранџ… Не запостављајући школске обавезе подједнако сам волео како друштвене тако и природне науке, али су ме наставници из неког разлога усмеравали у смер „друштвењака“ па сам представљао школу на пар такмичења из енглеског и француског језика.
Прве стихове Милан је написао као ученик Пожаревачке гимназије. Поједини су објављивани у „Развитку“ уз одличне реакције професора.
-Занимљиво је да нисам могао наћи дефиницију где је лежала инспирација за те песме. Подједнако сам ценио Шарла Бодлера, али и „Металику“, „Блек Сабат“… Нешто од та три сигурно јесте. Професори су ме хвалили и ценили да зрело пишем. Искрено сам веровао да је плод мог песничког изражавања то што сам читао још нешто мимо лектире и слушао музику са инспиративним текстовима које сам разумео. Драго ми је да су појединци видели квалитет у овим покушајима. Из тог периода је моја прва књижевна награда „Десанка Максимовић“: сребрни новчић у Летњој школи за младе литерарне таленте 2006. године. Добио сам га за друго место а пошто је прво додељено за прозу сребрњак ме је те године учинио најбољим песником најмлађе генерације у Србији.
За студије филозофије у Новом Саду наш саговорник се определио крајем другог полугодишта четврте године средње школе. Каже: у последњем тренутку.
-До студија сам редовно наступао са бендовима у Пожаревцу негујући дух андерграунда жанровима који су се мало слушали и свирали: слаџ и дет-метал, хардкор панк, грајндкор… Током студија у Новом Саду сваког викенда сам путовао у Пожаревац како би редовно пробали и свирали. То је утицало на мој студентски буџет: научио сам шта значи оно Кафкино „уметник у гладовању“. Ипак, био је то леп и унутрашњим доживљајима богат период. До 2010. сам већ осећао као да сам исцрпео извор филозофије и пребацио се на мистицизам и религију. Узео сам „сабатикал“ од две године да се реконсолидујем и очистим главу, вели Милан који потом уписује и Филолошки факултет у Београду.
-За студије руског језика определио сам се сматрајући да ћу спојити лепо и корисно. Био сам у православној фази и желео да постанем преводилац црквене литературе која се махом ради са руског и грчког. По повратку „у свет“ од мог православља није остао ни камен на камену, али сам факултет окончао у међувремену откривши нову љубав: руска авангарда, руска књижевност и уметности двадесетог века уопште. Крајем ових других студија упустио сам се у преводилачке воде и постао члан Удружења књижевних преводилаца, испричао нам је Вићић који добија прва признања из ове области спознајући колико је тежак живот самосталног уметника у Србији.
-Добар превод је онај који је сваком читаоцу јасан и притом не губи ни на тачности ни на естетској вредности и у том смислу сматрам да не постоје средства од којих би преводилац требало да преза како би постигао циљ: јасноћу, прецизност, течност и богатство израза, говори Вићић који је запослен као кустос и водич на српском, руском и енглеском језику у Јандексовом музеју развоја дигиталних технологија у Београду. Како истиче, преводилачки посао је грађење мостова међу културама кроз комуникацију, смисао и лепоту. Читати добар књижевни превод значи читати књигу страног аутора као да ју је писао на твом језику, за припадника твоје културе и наследника твоје културне баштине. Преводиочева дужност је да учини сваки потенцијално нејасан аспект превођеног текста веродостојним за читаоца.
Познанство са Кољадом
Од аутора чија је дела преводио Вићић је 2017. упознао великог руског драмског писца Николаја Кољаду, директора Театра у Јекатеринбургу који носи његово име.
-Упознали смо се на Београдском фестивалу савремене руске драме одржаном у његову част у Установи културе „Вук“. Тада је мој превод његове „Велике совјетске енциклопедије“ коришћен као титл током извођења ове драме. У знак захвалности поклонио ми је део народне ношње уралских народа, капу тјубетејку, попут оних које су део његовог карактеристичног имиџа, као и пар комада совјетске партијске меморабилије.
-Тренутно радим на првом преводу са руског и енглеског на српски језик поезије великог индијског суфи песника Амира Хусрова. Ово је само још један у дугом низу издавачких подухвата којима „Утопиа“ из Београда српској читалачкој публици приближава невероватно песничко богатство Истока, пре свега исламског света. То је једна од издавачких кућа са којом имам дугу и плодотворну сарадњу, наглашава Милан Вићић и закључује:
-Што сам старији све теже је балансирати обавезе, страсти, хобије, занимације и вероватно не бих ни успевао да није безрезервне подршке и стрпљења пре свега моје партнерке Симке, мајке Драгице, оца Зорана, али и пријатеља из бендова: двојице Милана, Милоша, Стефана, Дина и Марка. На крају, све то моје и све оно наше ипак има неку своју публику; а и да нема, ко сам ја да браним песми да се пева ако баш на моја уста и кроз моје руке жели?
Влада Винкић