Јутрос, 6. фебруара, преминуо је Милорад Миле Илић, директор Плесног клуба “Болеро”.
У знак поштовања и сећања на уваженог Пожаревљанина који је читав живот кроз нит сопственог ангажовања ширио плесну културу међу хиљадама суграђана и мештана браничевског округа свих генерација, објављујемо рубрику „Успешни међу нама“, штампану у недељнику „Реч народа“ јула 2017. године.
Велики је број Пожаревљана чије име мало говори, али када се помене надимак, онда се зна да то „наш човек“. Тако је и са Милорадом Илићем: многима име и презиме не значи ништа, но, када се каже: Миле Болеро, онда је то друга прича. А прича је почела двадесет трећег дана марта 1953. године када је у београдској железничкој породици Илић на свет дошао мали Милорад. Како то у овим породицама бива, основну школу је уписао у Матарушкој Бањи коју је похађао до трећег разреда када прелази у Пожаревац. Овде завршава Основну школу “Доситеј Обрадовић” и после Машинско-техничке школе студира саобраћај. Радни век започиње у Металуршком комбинату Смедерево а од 1981. Све до одласка у пензију, обављао је послове инспектора за безбедност саобраћаја у СУП-у Пожаревац.
Занимљиво је да су Милетови родитељи били истакнути спортски радници, обоје у фудбалу, а мајка је чак носилац сребрне плакете Фудбалског савеза Југославије! Миле Илић је не занемарујући породичну традицију, остао у водама спорта, али су интересовања ишла другим колосеком: уместо фудбалским – плесним. Трећу деценију је на челу Плесног клуба „Болеро“ који је оставио значај траг на спортској и друштвеној сцени не само нашег града, већ и далеко шире. Довољно за нашу данашњу причу.
Миле Илић са пријатељима седамдесетих година у Табачкој чаршији
Господине Илићу, како је дошло до тога да у једној релативно малој средини попут Пожаревца почнете да се бавите плесом, имајући у виду да је у то време квалитетна плесна сцена била далеко, не само од нашег града, већ се нешто посебно није одомаћила ни у Југославији?
-У Пожаревцу сам завршио нижу музичку школу, инструмент – хармоника, која ми је била прва љубав. Ту су били корени контаката са музиком како народном тако и класичном. Као старији основац, почео сам посебно да се интересујем за плес а прве озбиљније контакте са овим јединственим спојем уметности и спорта остварио сам са својим добрим другом Драганом Ранитовићем, који је тада започео студије у Новом Саду а данас је признати плесни стручњак у Њујорку.
Како је текла Ваша лична едукација у овом спорту?
– Након завршетка средње школе почињем озбиљно да радим на себи у смислу едукације и усавршавања у области како друштвеног тако и спортског плеса, сећа се Илић – Прве сертификате као инструктор, пре свега, друштвеног плеса добијам у Новом Саду, а потом и у Загребу. Велики утицај у смислу преношења знања на друге поред господина Ранитовића имао је и Мехмед Фејзић – Џери који је 80-их година служио војни рок у Пожаревачкој касарни. Другог марта 1991. године са супругом Миром оснивам Плесни студио „Болеро“ који је 5 година после тога прерастао у Плесни клуб и регистрован у Министарству за спорт и омладину.
Детаљ са једног од хиљаде часова плеса које је Илић водио
Плесни клуб „Болеро“ веома брзо постаје плесна институција нашег града, али и округа. За то је требало упорности, знања, истрајности и сарадника?
– У воде такмичарског и спортског плеса „Болеро“ сам увео 1996. године уз помоћ Драгољуба Дејковића из Београда, тада државног првака у латино-америчким плесовима и члана Плесног клуба Хабанера из Београда, говори Милорад Илић
– Од сарадника на почетку рада клуба у едукативном смислу били су: Тања Ракић, Јелена Илић, Јелена Симић, Звонко Грујић, Предраг Бошковић, Весна Савић, Биљана и Бата Благојевић и др. Као дугогодишњи тренери који су и сада у клубу су Сандра и Данијел Пауновски, Данијела Сагић, Даница Илић, Петар Миладиновић и Драгољуб Илић.
Такмичарска екипа “Болера” и Миле Илић са супругом Миром на путу ка Скопљу 1997.
Свакако да је било и тешко и одговорно уводити у свет музике и плеса генерације како младих, тако и нешто старијих суграђана. Но, имали сте, а и данас имате огромну подршку породице?
-Мој рад и деловање у области плеса пратили су сви чланови моје породице. Даница и Драгољуб (кћер и син) од малена као прваци основне школе почели да уче и усавршавају се у плесу да би данас Даница постала лиценцирани оперативни тренер и судија републичког ранга у модерним плесовима, а Драгољуб после успешне такмичарске каријере такође постао тренер и потпредседник Клуба. Они су постали један од главних стубова рада и напретка „Болера“. Излишно је поменути огромну духовну и техничку подршку супруге Мире.
Да ли постоји неки сегмент који Вам је трајно остао у сећању?
– Од сећања и најсветлијих тренутака сигурно је тренутак када смо први пут представљали нашу земљу на Светском првенству. Реч је о надметању у латино-америчким плесовима у Риги (Летонија) на самом северу Европског континента где смо остварили запажен резултат са тадашњим плесним паром Ненад Живић – Јелена Неранџић.
Успомена са једног од Светских плесних надметања
Господине Илићу, Како изгледа један Ваш пензионерско-радни дан?
– Преподневни сати пролазе у великом броју контаката са тренерима, такмичарима, сарадницима. Праве се планови рада, организација учешћа на такмичењима, разнородним приредбама, обављају бројне припреме…. Део дана, иако сам у пензији, посвећујем сарадњи са агенцијом „Лидер плус“, јер се дуже од дванаест година бавим осигурањем. Поподневни сати резервисани су за породицу, док је вече подређено непосредном раду у Клубу: ту су пробе у свечаној сали Пожаревачке гиманзије, технички део тренинга, рад школа и школица плеса….
И за сам крај разговора неизбежно питање: шта Милорад Миле Илић планира за наступајући период?
– Планови су да Плесни клуб „Болеро“ поставим на још стабилније основе и утемељим његов рад у све структуре града што заслужујемо као институција који преко четврт века ради и дише са грађанима Пожаревца и околине, а да такмичари постигну још боље резултате у следећој сезони. То није немогуће, јер, „Болеро“ је мој живот“!
Велики је број Пожаревљана чије име мало говори, али када се помене надимак, онда се зна да то „наш човек“. Тако је и са Милорадом Илићем: многима име и презиме не значи ништа, но, када се каже: Миле Болеро, онда је то друга прича. А прича је почела двадесет трећег дана марта 1953. године када је у београдској железничкој породици Илић на свет дошао мали Милорад. Како то у овим породицама бива, основну школу је уписао у Матарушкој Бањи коју је похађао до трећег разреда када прелази у Пожаревац. Овде завршава Основну школу “Доситеј Обрадовић” и после Машинско-техничке школе студира саобраћај. Радни век започиње у Металуршком комбинату Смедерево а од 1981. Све до одласка у пензију, обављао је послове инспектора за безбедност саобраћаја у СУП-у Пожаревац.
