2019-07-13T19:38:56+02:00 13. јула, 2019. 19:38 |

МИЛЕНА АНЂЕЛКОВИЋ: Гимназијалац четврт века

На Међународном такмичењу средњошколских драмских секција у Лебану ученици Пожаревачке гимназије освојили су прво место за представу у целини, костимографију, сценски покрет, музику, најбољу мушку и женску улогу, као и споредну женску улогу. Реч је о комаду „Међулушко благо“ који је по истоименом драмском тексту Момчила Настасијевића редитељски са својим колегама Јованом Раденковић, Јаном Јацић и Ненадом Милошевићем потисала Милена Анђелковић. На 23. Позоришним сусретима ученика гимназија Србије у Крагујевцу, комаду је додељена друга награда за најбољу представу, за најбољу режију, најбољу мушку улогу,  за најбољи костим, а представа је добила и награду за најбољу  драматизацију уметничког текста, као и најбољи сценски покрет.

Милена Анђелковић рођена је и одрасла у Пожаревцу у радничкој породици. Мајка Славица радила је у Покрету горана, а отац Озрен у „Месној индустрији Пожаревац“, док је највећи део времена проводила уз млађег брата Миљана.  Детињство памти по друштву из улице, жмуркама и ластишу и пријатељству које траје и данас.

Шта Вас је „окупирало“ у данима школовања?

– Завршила сам Основну школу ,,Петар Петровић Његош“ и паралелно тренирала атлетику и побеђивала на кросевима и уличним тркама.  Наставница Јока нас је водила на незаборавно Републичко такмичење када сам први пут обула атлетске патике. Трчали смо на стадиону ЈНА. Моја дисциплина била је 300 метара и трчала сам у штафети 4 х 100. Старт је давао прослављени југословенски атлетичар Дане Корица. Уз спорт, у основној школи волела сам историју и хемију, а као  члан литерарне секције написала сам и своје прве песме.  Гимназију „Јован Шербановић“ уписала сам у намери да студирам права. Међутим већ на првим часовима српског језика и књижевности код професорке Љиље Станојевић, која ме је тихо и ненаметљиво уводила у свет језика и књижевности, али и ваннаставних активности, пожелела сам да и ја једног дана постанем професор и радим исти посао, каже Милена Анђелковић.

Након дипломирања на Филолошком факултету Универзитета у Београду и 1998. почињете  да радите у Пољопривредној школи у Пожаревцу.

– Моји ђаци били су 5 до 6 година млађи од мене.  Било је то непроцењиво искуство. Плакали смо и радовали се заједно. Од првог дана знала да ће ми срећа мојих ученика бити приоритет у раду. Након две године рада у овој установи, 2000. године прелазим у Пожаревачку гимназију у којој радим и данас. На прослави 25-годишњице матуре схватила сам да сам ја у ствари 25 година гимназијалац,  каже наша саговорница.

У међувремену  Милена Анђелковић завршила је мастер студије на Методици наставе српског језика и књижевности код професора Вељка Брборића на Филолошком факултету у Београду. Квалитет додатног и припремног рада добија виши и озбиљнији ниво, а  њени ученици почињу да освајају бројне награде на републичким такмичењима из српског језика и језичке културе.

– За њихове бројне успехе и награде била сам и сама награђивана од Друштва за српски језик и књижевност, Града Пожаревца и Пожаревачке гимназије. Међу драгим издвајам признање Града Пожаревца за остварене изузетне резултате у васпитно-образовном раду и сарадњи у развоју образовања 2012. поводом Дана радника у образовању Града Пожаревца.

Срећа прати храбре

Како успех и срећа прате храбре, тако су ове године пратили Милену и њене ученике. Освојили су прво место на Пролећном карневалу у Земуну и већ поменуте награде на Позоришним сусретима у Крагујевцу и Међународном такмичењу средњошколских драмских секција у Лебану. Такође, овај мали гимназијски тим награђен је на свечаности  Града Пожаревца за постигнуте овогодишње резултате драмске секције.

Члан сте  Тима за културну и јавну делатност у школи и секретар Културно-просветне заједнице Пожаревца. Чему посвећујете време након  редовних школских обавеза?

– Уживам у ваннаставним активностима и раду са рецитаторском и драмском секцијом. Последњих година моји ђаци бележе бројне успехе на престижним републичким такмичењима драмских секција. Већ пет година привлачимо пажњу учешћем на Позоришним сусретима гимназијалаца у Крагујевцу. Изводили смо и Нушића и Молијера, а ове године смо први пут ми поставили на сцену Настасијевићеву музичку драму ,,Међулушко благо“ изазвајући не само одушевљење већ и неверицу на храбрости уз све честитке бројних еминентних позоришних зналаца, јер је поставка специфична и несвакидашња.

Ученици од Вас уче  да ,,лепа реч гвоздена врата отвара“ и ,,да много може мржња, а далеко више љубав“…

– Баш тако и није нескромно. Поносна сам на све успехе својих ученика, али још више на то што су добри, поштени, вредни млади људи који ме чине срећном. Највећа ми је награда њихов осмех.

Колико енергије, идеје и подстрека  је неопходно за овакав рад?

– Свих ових година уз мене су  супруг Горан, синови Илија и Јанко и ћерка Марија. Они су та огромна енергија, срж идеја и немерљив подстрек који је неопходан  свакоме ко се одлучио да на адекватан начин преноси своја искуства и знање младим генерацијама.

                                                                                                          Влада Винкић