Свакако да нема љубитеља природе, пешачења и планинарења из Пожаревца који не познаје или бар није чуо за Милену Ћурчић. Без обзира на временске прилике ова крепка и у ходу хитра особа свакодневно рекреативно препешачи најмање 5 километара док јој је омиљена рута: Југовићева улица, горњи део Хајдук Вељкове, силазак низ парк Чачалица, Моше Пијаде, Табачка чаршија и назад у Југовићеву ка кући у улици Станоја Главаша. Рођена у историјском Цетињу под Ловћеном високим 1.749 метара успон јој од малих ногу није био стран. За планинарски спорт определила се пре 68 година док ју је живот својверемено довео у Пожаревац где оснива породицу и стиче потомство. Остаје забележено да је до скора била најстарији активни члан Планинарског друштва „Вукан“ као и читавог браничевског округа, али је пре извесног времена чланство препустила млађим генерацијама.
Ратно детињство
Милена је рођена у Цетињу 15. септембра 1938. године. Одрастала је у породици мајке Олге домаћице и оца Ђура Челебића који је био домар овдашње Гимназије. Рано детињство обележио јој је Други светски рат и то доба памти по обавези чувања годину дана млађег брата Миленка, док јој је игра била сакупљање фишеклија.
-Одрастала сам у сиромашној породици која је једва састављала крај са крајем. Отац је био у партизанима а мајка уз бригу о мени и брату ангажована у позадини као испомоћ антифашистима. Како је често и она била одсутна морала сам да бринем о Миленку. Живели смо у скромној домарској кући. Много се пуцало. Остаје у сећању да је једном приликом наша кућа погођена са три гранате, али је срећа да смо је напустили нешто раније и само чудо нас је спасило од страдања, сећа се Милена, која је 1945. године добила другог брата Пека а 1947. и трећег Алексу.
ЉУБАВ КА СПОРТУ ОД ДЕТИЊСТВА
– По завршетку Другог светског рата кренула сам у основну школу и живо се сећам учитеља Милутина Поповића. Био је веома строг. Сада је незамисливо да је са собом носио прут а непослушни ђаци клечали у углу учионице на кукурузу. Шта мислите: да ли се неко бунио?…Нико. А да се којим случајем пожалио родитељима тек би код куће било и белаја и батина. То је допринело да будемо не само мирни и васпитани, већ да од учитеља много позитивног научимо. Што градива, што животних лекција. Тако смо постајали људи, уз осмех прича Милена сећајући се да је у то доба обавезан предмет била веронаука.
Доба по ослобођењу Милену везује за школско двориште. Како је отац Ђуро био домар цетињске гимназије породица је живела у једном од објеката при школи. Такође, то је био простор у коме се играла са другарицама. Након основне школе уписује овдашњу нижу гимназију.
-Како је ту била велика фискултурна сала Спортског друштва „Партизан“, доста сам се везала за спорт и заволела га за читав живот. У прво време то је била гимнастика а после одбојка и рукомет којим су се бавиле девојчице док је фудбал био за дечаке. Када је о образовању реч, имала сам жељу да одем у Андријевицу и наставим школовање са жељом да једног дана предајем домаћинство. Ипак, тешки услови и оскудица усмерили су ме на другу страну. Паузирала сам до наставка школовања и за то време радила и зарађивала у цетињском „Ободу“ помажићи породицу. Једног дана у посету нам је дошао ујак Крсто који је радио у београдском Народном позоришту. Видела сам своју шансу и молила да ме упише у било коју школу у Београду. Како су ме и родитељи подржали, сакупили су једва нешто новца те сам дошла у главни град Југославије где сам уписала текстилну школу, сазнајемо од Милене која је живела у интернату и са неколико школских другарица редовно посећивала тренинге одбојкашица уз жељу да и сама заигра у тиму.
-Десило се да нисам ушла у тим, али ме је жеља за спортом и даље вукла. Стицај околности је хтео да 1956. године будем у групи младих Београђана која је основала Планинарско друштво „Партизан“. Први успон била је планина Ртањ и то са северне стране која је најстрмија и најопаснија а ову акцију смо извели са члановима друштва „Копаоник“. Нисам имала сопствену опрему већ сам из „Партизана“ на реверс узимала цокуле, ветровке, ранчеве. Уз успоне, сваког четвртка смо се окупљали са планинарима „Копаoника“, планирали акције, учили теорију, али и организовали забаве и дружења.
Наша саговорница се из овог периода посебно сећа 1957.године из два разлога: тада је постала чланица Планинарског савеза Србије и са планинарима дочекала Нову на године на Рајцу.
– У село подно Рајца дошли смо возом а дочекао нас је снег висине два метра. До дома у коме смо били смештени ишли смо један за другим. Водич је пртио стазу и када смо стигли у топлу просторију били смо одушевљени. Тамо смо провели незаборавних пет дана а уз дочек Нове године колегинице и колеге су хтели да ме науче скијању. Чим сам стала на скије упала сам у снег и одустала.
Разгледајући стотине Милениних фотографија слушамо сећање на путовање уским колосеком возом званим Ћира. Дужину пута на свој начин скратио је један од планинара који је сјајно свирао хармонику и подигао расположење. Била је то траса од Београда до Житковца а потом пешице од Сокобање до Алексинца, све у склопу успона на 1.178 метара висок врх планине Озрен. Већина црно белих слика буди сећања на одлазак до Постојинске јаме, Бледа, Сопотнице код Пријепоља…
Ланчани смех
На многим планинарским трасама било је незгода. На сву срећу безазлених попут следеће:
-На једној рути на Јежевцу крај Жагубице стаза је била влажна и пуна јесењег лишћа. Када смо силазили, један од планинара се оклизне и падне. Ја се окренем да видим, почела сам да се смејем и сама паднем. Онај ко је био испред мене се окрене, види како покушавамо да се подигнемо, насмеје се и наравно падне. И тако ланчано попада нас десетак а нико није могао да устане јер смо сви у глас смејали ситуацији у којој смо се нашли, испричала нам је Милена.
У ПОЖАРЕВАЦ ЗБОГ „МОРАВКЕ“
Имајући у виду да су у животу Милене (тада Челебић) доминирали Цетиње и Београд, занимало нас је откуд Пожаревац као град у коме је до данас.
-У новинама сам прочитала да је текстилна фабрика „Моравка“ расписала конкурс, а како сам из те струка јавила се и била примљена. Када сам дошла фабрика је била у центру Пожаревцу, где је касније радила „Ћеба“. Како сам постала председник омладине најпре сам ангажововала младе за акцију уређења простора на улазу у град где је сазидана „Моравка“ какве се многи сећају, објашњава саговорница која убрзо склапа брак са Миленком Ћурчићем и на свет доноси кћер Снежу и сина Горана.
Како је уз двоје деце и мужевљевог сина из првог брака Зорана у домаћинству било много обавеза, Милена је након извесног времена напустила „Моравку“ посветивши се искључиво породици. Слободно време користила је за рад у добротворне сврхе и дуго била председник Месне организације Црвеног крста Булевар организујући хуманитарне акције.
Када су деца одрасла а она као пензионер имала више времена, поново се посвећује планинарству.
-Чула сам да ће новембра 1999.године у Пожаревцу поново почети са радом Планинарски клуб „Вукан“ и међу првима сам се укључила. Први скупови били су у Удружењу „Љубимац“ док је касније седиште у просторијама Месне заједнице Булевар где је и данас. Као најстаријој чланици била је прилика да размењујем искуство са почетницима и сјајно сам се уклопала како у рад тако и акције. Дружили смо се Планинарским клубом „Медицинар“ из Смедерева и још неколико сродних друштава док су нам се прикључивали и појединци из готово свих места браничевског округа. Било је ту бројних успона а једну акцију ћу увек памтити. Био је то Фрушкогорски маратон 2001.године када сам се пријавила за Мали маратон дужине 33 километара. Кренули смо од тачке Поповица и ја сам са учесницом из Београда застала да одморим крај Краљичине столице. Стицајем околности ту је била група туриста која се спремала да крене а нас две по инерцији пођемо за њима. Након 4,5 километара хода видимо таблу Врдник и уочимо да смо промашиле. Ови туристи нас зову да са њима поједемо пасуљ у Врднику па се вратимо а ми трком натраг према Поповици. Када смо стигле најпре смо видели забринутост осталих из „Вукана“ а после чуле смех што је наша тура била чак 9 километара дужа а пут од Врдника претрчале, испричала нам је Милена за којој су остали успони на Букуљу, Рудник, Копаоник, Сопотницу, Суву планину, Гудурићев врх, Галичицу у Македонији, док пут на голијски Јанков камен дуг 23 километара памти по невремену, грмљавини и киши када су планинари на циљну коту стигли потпуно мокри.
Једно време била је ангажована у Планинарском свратилишту Ждрело у коме је као домаћин дочекивала групе и припремала храну за планинаре чланове горске службе. На овом месту у свом стилу Милена Ћурчић је 2018. прославила свој осамдесети рођендан где су се на слављу окупиле бројне колеге планинари.
-Чињеница да сам место члана у Планинарском клубу „Вукан“ препустила млађима, слободно време проводим са члановима Удужења пензионера. Са њима идем на ексурзије, обавезно носим штапове за ходање и користим прилику да испењем неки мањи врх у близини. Искрено, у дугогодишњем бављењу планинарством никада нисам испела врх виши од Галичице у Македонији висок 2442 метра, али ми то није било важно. Свих ових 86 година у срцу су ми љубав ка природи, пешачењу и планини које сам рођењем понела у свет са мог Цетиња. И тако ће бити док ме снага и ноге служе. Надам се бар наредних петнаест лета, закључује Милена Ћурчић.
Влада Винкић
