Разговор са Миленом Сузић уприличили смо у паузи поставке ученичке изложбе посвећене „Цвијићевим данима“ основне школе „Јован Цвијић“ у Костолцу. Наша саговорница је са колегиницом Емилијом најпре одабрала а потом из угла наставника имала задатак да начини паное са ликовним радовима. Наравно, посао у коме смо је на кратко прекинули био је далеко лакши од првог дела: самог одабира цртежа за изложбу.
– Емилија је била задужена за радове ђака петог и шестог а ја седмог и осмог разреда којима предајем. Направиле смо најпре шири па ужи и на крају избор радова који ће бити изложени. Сигурно да нам није било ни мало лако. Увек постоји фактор бојазни како ће реаговати деца чији радови нису одабрани. Овде значајну улогу има сам педагошки однос према ученицима и став којим се у први план ставља чињеница да је лепота у оку посматрача. Самим тим ни у ком случају не мора да значи како ће се другој деци и ширем публикуму део одабраног и свидети, јер у оваквим случајевима пресуђује стручност особа које су школоване да препознају одређене квалитете и елементе који чине једно ликовно дело, објашњава Милена Сузић.
Овом приликом ученици су имали избор од тога да начине сам портрет Јована Цвијића до његових дела из области гографије, док је било доста радова којима су ђаци кроз ликовне радове исказали шта је за њих школа чиме је добијен веома широк спектар цртежа.
Детињство у Трудбеничкој
Рођена у пожаревачком породилишту Милена је одрастала у породици мајке Монике, учитељице и оца Срећка, машинца из Костолца. Уз две године млађег брата Андрију детињство је проводила у Трудбеничкој улици где су Сузићи становали у згради костолачког хотела.
– Као и сваком детету, период одрастања је најлепши и памти се читавог живота. Без обзира што је тада почела ескпанзија рачунара, видео игрица и мобилних телефона, редовно смо били у дворишту, играли се и дружили – лети уз лопту, јурке и жмурке а зими на снегу. Касније смо се преселили у кућу која се налази у улици Николе Тесле која води ка електрани где живимо и данас, каже Милена.
ОД МУЗИЧКЕ ШКОЛЕ ДО ДИЗАЈНА
Данас наставница ликовног Милена Сузић такође је била ученица основне школе „Јован Цвијић“ у Костолцу паралелно похађајући Одељење музичке школе „Стеван Мокрањац“. Тај период памти и по томе да је била члан Гимнастичког клуба Спортске организације „Партизан“ који је изнедрио велики број сјајних спортиста. Упркос склоности ка музици и гимнастици и веома широким дијапазоном ангажовања кроз школске секције, наша саговорница средње образовање наставља у Београду.
– Током старијих разреда основне школе схватила сам да је моје опредељење визуелно стваралаштво. Учешће на ликовним конкурсима и такмичењима уз успехе и награде усмерава ме у Средњу школу за дизајн на Дедињу где сам од преко 400 пријављених ученика успешно положила пријемни испит и уписала одељење за школовање ликовних техничара. Мало необично звучи али практично је заиста занимљиво. На овом смеру училе су се и радиле традициналне технике цртање, сликарство, вајање, конзервација, мозаик, графика… Овде сам савладала и сакупила све што ми је касније било неопходно за наставак образовања на студијама дизајна, прича Милена Сузић и додаје:
– Када се каже дизајн најчешће се помисли на намештај и амбалажу. Но, он обухвата сијасет сегмената: од идеје и могућности њене реализације, визуелни и практични део прављење макета све до пробног модела како би се утврдила могућност будуће функције. Оно од чека нисам могла да побегнем била је математика јер јр у области коју сам учила веома важан предмет, уз осмех нам вели саговорница.
Четири године искуства у Средњој школи за дизајн биле су сјајна основа за Факултет примењених уметности где уписује одсек унутрашње архитектуре и након основних и постдипломских студија Милена је стекла звање мастер дизајнер.
-Те године протекле су веома радно а предавања обавезна, тако да слободног времена готово да нисам имала. Но, било је задовољство присуствовати бројним догађајима који су утицали на наш даљи напредак попут излагања заједничких и појединачих радова на великим сајмовима. Посебна искуства нас са одсека били су сусрети са студентима осталих факултета, поготово са Факултета ликовне уметности јер су нам бројне основе биле заједничке. Тако смо скупа приредили Бијенале малих цртежа док сам имала прилику да своје радове излажем и у Студентском граду као и појединим београдским галеријама. Оно што остаје у сећању је упознавање и дружење са колегама, уметницима и сликарима јер су овакви скупови не само место окупљања већ и размене мишљења, идеја и искустава.
Како говори Милена, стицај околности је хтео да њене бројне макете, радови и плакати по завршеним студијама остану на факултету. Међу њима идејно решење за један тржни центар на Новом Београду, расклопив сто као и столица занимљиво осмишљеног дизајна и функционалности.
-Данас ми је по мало жао тога, јер је лепо имати те макете и моделе. Знате, као студент дођете до једног решења али је поента да се увек може боље а једног дана сама идеја још више развије и дође до квалитетног крајњег проивода. Једноставно, идеја која крене никада не стаје и просто не знате где ће вас одвести, искрена је Милена.
Од реализованог у посебном сећању јој је рад на пројектовању и адаптацији једне гарсоњере чији је мали простор морао до танчина да се искористи и добије мултифункционалност уз пратећу естетику.
-Овде је било пуно стручно речено модула, односно ормара уз основне елементе као што су столице, сто, кревет… Значи сместити много елемената у простор скромних димензија коме уз функцију треба додати и визуелни утисак. Такав вид рада веома је значајан јер се њиме стичу практичност и искуство: једно је што се исцрта у рачунарском програму а друго када сте на лицу места. Све треба да поставите на своје место, саставити и склопити целину која је прешла пут од идеје до реализације.
„Ја сам строга наставница!“
Милена Сузић за себе каже да је строга наставница али у смислу да од својих ђака тражи рад:
-Чињеница је нисмо сви талентовани за ликовну уметност или било који други школски предмет. Но, мали део је таленат а много већи и значајнији су труд, рад и ангажовање. Управо из рада ће изаћи оно најлепше и најважније јер је таленат једва видљива нит у детету односно човеку која постоји или не постоји. Рад и интересовање су основ не само за конкретан предмет већ и за нешто много озбиљније што ђаке чека након школовања. То су живот уз искушења које нам временом намеће.
РАД СА ДЕЦОМ ОДГОВОРАН ЗАХТЕВАН И – ИНСПИРАТИВАН
Стицајем околности наша саговорница тренутно није у водама дизајна већ своје преноси ученицима кроз визуелне сегменте. Наиме, Милена поред посла наставнице ликовног у основној школи „Јован Цвијић“ у Костолцу овај предмет предаје у пожаревачкој школи „Вук Караџић“ и истуреном одељењу у Забели.
-Признајем да ми тренутни посао одговара зато што радим са децом што је веома инспиративо али посебно одговорно и захтевно. Ђаци су пуни воље и идеја што ме инспирише и мислим да смо у протеклом периоду доста урадили што ће се, надам се, бити и примећено на изложби поводом „Цвијићевих дана“, каже Милена којој рад са ученицима даје посебну енергију и нове идеје.
Тако након наставе у посебном кутку у кући настају бројни ликовни радови у техникама акварел и уље на платну.
-Акварел ми је дражи јер је у питању техника која је брза за рад и дозвољава грешке, док уље захтева много озбиљније ангажовање а самим тим спорији темпо рада. Како волим да запажам људе најчешћа тема су портрети. Чак сам и на факултету имала предмет анатомију тако да ми је лакше да на лицима уочим и пронађем чак и по неку животну причу особе коју цртам. Ово се посебно односи на старије људе. Наравно, веза са дизајном остаје отворена и овде, па су многи моји радови везани за архитектуру, посебно детаљи са појединих грађевина. Често помислим да људи у данашње доба убрзаног ритма живота једноставно немају времена да застану и уоче занимљиве а понекад и веома значајне детаље које их окружују, сазнајемо од саговорнице.
На крају сусрета са Миленом упутили смо питање које је у трену резултирало одговором у виду узречице „Ух!“. Имајући у виду њен дијапазон професије, стваралаштва и интересовања који се креће од дизајна преко педагошког рада све до сликарства занимало нас је чиме ће се од ових сегмената посветити у будућноости.
– Тренутно радим са децом што је веома лепо. Тако сам далеко више упознала и саму себе препознајући детаље за које нисам ни знала да чине део моје личности. Ипак, највише бих желела да се трајно посветим дизајну и у својој основној професији пружим максимум, закључује Милена Сузић.
Влада Винкић
