Милена Здравковић: Породица и пријатељи су мој темељ и кров

Рођена Пожаревљанка Милена Здравковић своје животно усмерење трасирала je у правцу који је на нашим просторима још увек недовољно примењен, али је њено име препознатљиво у свету светске филмске индустрије и често се може видети на одјавним шпицама. Наиме, „Matrix 4“, „Afterlife“, „Godzilla: King of the Monsters“, „Bad Times at El Royale“, „The Predator“, „Star Trek Beyond“, „Tomorrowland“, „RoboCop,“ Superman Man of Steel“, „Underworld“, “ Mission: Impossible – Ghost Protocol“, „2012“, „X-Men“, „The Incredible Hulk“, „I Robot“… само су нека од остварења која су оставила траг у савременој филмској уметности а за које је Милена радила на коцептуалном дизајну. Да будемо прецизнији: реч је о идејно ликовним сегменатима рада на филму, који се по хијерархији сврставају одмах након сценарија и дефинишу основни идентитет филмског остварења. 

                                   ИЗ БАЈКОВИТЕ БАШТЕ ДО ФИЛМСКЕ ИНДУСТРИЈЕ

Прве године живота Милена је провела у кући татиних родитеља, баке Радојке и деке Душана, угледних кројача из Раброва. Иако су је у то време успављивали звуци шиваћих машина, постоји нешто што је невидљивим нитима спојило дане детињства и данашњу професију: дека је био глумац аматер у локалном позоришту, а мала Милена је из бакиног крила пратила дедине сјајне бравуре међу скромном сценографијом. 

У Пожаревцу, где је Милена одрастала уз мајку Миру и оца Животу, породица Здравковић живела је недалеко од Дома здравља; стицај околности или нека невидљива сила, недалеко од Народног музеја и Галерије Милене Павловић Барили. 

– Мама је гајила бајковиту башту иза куће препуну цвећа и тајанствених алеја где сам „проналазила“ свакакве шумске вилењаке и патуљке, а када би моја тета Мирјана Грбић, дошла из Београда, поставила би сликарска платна на која смо преносиле ликове из моје маште. Како је на овом потезу била и Музичка школа, већ са шест година постала сам њен полазник, али, тенденција ка покрету брзо ме води у Балетску школу код професорке Мире Николић, сећа се наша саговорница чија се породица из центра сели у насеље Бусије.

                                                    ДЕО ТАЛЕНТОВАНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ 

Милена је похађала Основну школу „Доситеј Обрадовић“ из које носи најлепше успомене.

– Имала  сам срећу да будем део талентоване генерације ђака који су данас истакнути чланови друштва. Имена је много, и на прву руку поменућу Александру Миловић, сада Павловић (неуролога), Ненада Сретеновића (хирурга пластичара),  Ивицу Здравковића (лекара), а радо се сетим и другара из Гимназије: Лидије  Митровић, сада Лекић,  Предрага Цакића,  Анђелке Ђорђевић, Анђелке Тодоровић сада Маринић.  Морам да признам како сам у основној школи имала компликовану релацију са математиком, и то је потрајало све док ме родитељи нису успознали са Бором Ратковићем, оснивачем Више техничке школе у Пожаревцу. Он је препознао моје тенденције и у неколико прецизних реченица појаснио основне математичке принципе, како на практичном тако и филозофском нивоу што је допринело да у себи препознам афинитет ка геометрији. То је постала моја нова фасцинација која је повезала интересовања и одвела ме на Архитектонски факултет где сам све више објекте доживљавала као балет замрнут у делићу секунде, прича Милена.  

Наравно, Миленина  веза између балета и архитектуре није случајна, јер се током студија активно бавила овом уметноћу и наступала као члан Театра „Мимарт“, један од првих алтернативних театара у тадашњој Југославији, коју наша саговорница напушта након дипломирања 1996. године. 

– Одселила сам се у Канаду и прве године боравка биле су за мене врло конфузне. Посао у струци био је немогућ, а у далеком свету преживети било је изнад уметности, балета и музике које сам неговала у себи. Стицај околности желео је да 1999. године у Ванкуверу упознам неколицину људи из филмске индустрије, који су  ме охрабрили да се учланим у Удружење театралних сценских радника и за непуних недељу дана почели су да стижу позиви за посао сет дизајнера, што је у суштини практична примена мог архитектонског знања. 

                                     КРОЗ ФИЛМ ЗАДОВОЉИЛА СВА ИНТЕРЕСОВАЊА

То је био тренутак када су се све коцкице у Миленином животу сложиле, а кроз филм као уметност пружила јој је могућност да задовољи готово сва своја интересовања: од интелектуалне знатижење, преко решавања инжењерских проблема до уметничке експресије. Након пар година, фокус рада усмерава на концептуални дизајн који садржи првенствено ликовну основу и примењује га на филмска дела. Не треба заборавити да су бројна остварења на којима је радила, овенчана наградама. 

– Са поносом могу да истакнем да сам имала и самосталне  пројекте. Наиме била сам продуцент и сарадник Ворену Флангану на његовом кратко играном филму „Metta Via“ за који смо добили бројне награде на интернационалним фестивалима, сазнајемо од Миленe која је ове године била члан жирија „СEEФЕСT“-a Источно европског филмског фестивала одржаног у Лос Анђелесу на коме је имала прилику да види сјајне филмове из нашег региона.  

Нашу саговорницу упитали смо и колико често долази у земљу, родни град…

– Долазим, али не тако често. Последњи пут сам била децемба прошле године када сам се видела са другарицама Лидијом и Анђом у једном лепом винском бару у Табачкој чаршији, док сам Сашку Миловић срела у Београду после више од 30 година. 

Имајући у виду изузетно креативан и специфичан посао који обаљавља далеко од родног краја, интересовали смо се за инспирације, идеје, подршку…

– Моја импулсивност рађа креативност, а подршка су моји родитељи, моја породица, моји пријатељи. Они су мој темељ и мој кров над главом. Испуњавају ми срце топлином, а главу хладе својом мудрошћу. Они преду безбедносну мрежу која би ме прихвалита уколико случајно  склизнем. Без њих не бих знала да летим а још мање да слетим, каже на крају Милена Здравковић. 

Влада Винкић