Две несвакидашње, али битне чињенице довеле су нас до саговорника који је дуже од две деценије хроничар стишког и браничевског краја. Наиме, у сегмент истраживања локалне историографије активно је ушао је тек по пензионисању, а његово прво штампано дело „Црљенац и Црљенчани“ објавила је Српска академија наука и уметности, чиме се може похвалити мали број људи.
Милић Антонијевић, од миља прозван Мића, рођен је у Црљенцу у земљорадничкој породици Тихомира и Бранке . Детињство је проводио попут све остале сеоске деце уз сестру Миланку, a како каже, посебно је ценио свог деду Раду, који је добро познавао менталитет људи овог краја. По окончаном школовању животни токови Милића су одвели у Немачку где је девет година провео у Билефелду.
-Тамо сам радећи у металној индустији, временом упознао другу културу, али и карактер и менталитет Немаца. Задовољан сам тим временом, опхођењем и степеном културе која је била изражена на сваком кораку, сећа се наш саговорник, који се по повратку у земљу, запослио и остатак радног века провео у новинској кући „Реч народа“.
Иако ток догађаја упућује на то да је Милић рад на историографији започео са првим пензионерским данима, чињенице говоре да је овај сегмент почео много раније. Захваљујући деди Радославу и оцу Тихомиру, који су се активно бавили дневном политиком, он је овај „пелцер“ примио у младим годинама.
– Политика се обојици „обијала о главу“, јер су и један и други неколико пута робијали, док је отац као Информбироовац био на Голом отоку. Можда, због њихових испаштања од стране тадашње власти сам се и ја упустио у ту, такозвану дневну политику, а то је значило да сам често из дединих руку грабио лист „Политика“, коју је доносио долазећи из вароши. Читајући поједине рубрике, посебно ме је привлачила историја, коју сам увек везивао за своје окружење. Ја сам радознао човек, тако да сам делом још тада уронио у воде историографије којој сам се касније посветио.
МЕЂУ 10 НАЈКВАЛИТЕТНИЈИХ
Непосредно по пензионисању Мићини пријатељи и „земљаци“ Богољуб-Бога Трифуновић, професор филозофије из Пожаревца и књижевник Драгослав Живадиновић, упутили су га у срж истраживања такозване завичајне историографије у коју сам се тада упустио.
Прва Мићина књига везана је САНУ. Реч је о издању „Црљенац и Црљенчани“ у оквиру едиције „Села“.
– Како сам својевремено стекао бројне пријатеље у Београду, искористио сам познанство да добијем препоруке за ову институцију. Срдачно сам примљен и по образложењу идеје, добио упутства, скрипте, адекватне савете и усмерења за рад, форму за начин деловања, те сам се озбиљно упустио у овај истраживачко-публицистички рад. Без лажне скормности, по објављивању, књига „Црљенац и Црљенчани“ је од стране стручњака, од преко стотину сврстана међу десет најквалитетнијих. С обзиром на то да сам историју мог насеља добро познавао, очекивао сам да ће рад трајати кратко. Међутим, за три-четири године рада према смерницама које сам добио и високим стандардима који су били предамном, схватио сам да заправо веома мало тога познајем, и да сам бројне чињеница савладао током истраживања, каже Антонијевић.
По објављивању издања, Мића Антонијевић није имао неке озбиљније намере да настави са оваквим радом. Но, захвљајући познаницима, породици и посебно наговору археолога Драгана Јацановића, улази у пројекат „Долина Витовнице“.
– Радећи на овој књизи, увидео сам да нема много писаних докумената из историје о нашем крају. Најчешће су то записи од 16. до 19. века страних путописаца, али су и они били веома драгоцени. Но, ја сам свако од 19 насеља лично обилазио не једном, него више пута, прикупио мноштво података, али и стекао велики број пријатеља, који су пружили велику помоћ не би ли „Долина Витовнице“ изашла пред читалачку публику.
Посебну част по објављивању књиге „Долина Витовнице“ Антонијевићу је указала Народне библиотеке Србије писмом у коме се наводи молба игумана манастира Хиландар да библиотеци ове значајне духовне институције дарује неколико примерака, што је он радо учинио, поклањајући уједно и тада најновије издање „Хајдуци Хомоља“.
– Како ме је обузела истраживачка еуфорија, одмах по „Витовници“ почињем са озбиљнијим радом на теми за коју сам део основе у имао већ сакупљеним материјалима. Признајем да је она делимично наручена, јер су бројни књижничари са којима сам сарађивао оценили да тематика заслужује да се нађе међу корицама књиге. Издање „Хајдуци Хомоља“ приредио сам користећи кратке приче Косте Станојевића из Кобиља који је био врсни приповедач и својевремено објавио неколико прича о хомољским хајдуцима.
Књига „Хајдуци Хомоља“ обухвата трагичну судбину неколицине људи, бегунаца и дезертера српске војске који су се у потрази за лагодним животом вишестуко огрешили о правила живота и људскости.
ОД „СВЕДОКА ВРЕМЕНА“ ДО „СТИШКЕ САГЕ“
По издавању „Хајдука Хомоља“ дошло је до малог предаха, после кога Антонијевић почиње рад на пројекту који обрађује тематику његове шире породице. Реч је о књизи „Сведоци времена“ у којој се кроз призму живота ауторових предака и родбине преламају не само личности, биографије и судбине, већ и бројна искуства, међуљудски и односи различитих култура. Речју, Милић је овом књигом из посебног угла јавности несебично презентовао локалну, српску па и светску историју.
-Што сам више радио, видици су били шири. Наиме, дошло је и до пете књиге коју сам назвао „Стишка сага“ у којој сам се зауставио на Браничеву, а која се заснива на причама предака и чињеници да је тај простор био највећа раскрсница свих светских народа. Мотив су биле речи Јована Цвијића да је вишестука измена становништа на територији Србије била најинтензивнија у Подунављу и Браничеву, а садашња истраживања доказују да је најслабији српски геном на територији Подунавља.
Како на крају разговора каже, дан проводи бавећи се свакодневним пословима који захтева живот у сеоском домаћинству. Но, не запоставља да прочита добру књигу од којих издваја „Путеве свиле“ Питера Франкопана, која је, заправо, његов истраживачки фах, док му подршку пружају супруга Мирјана, син Славиша, снаха Наташа, унук Вељко и унука Нађа, која је пре неколико дана матурирала у Пожаревачкој гимназији.
Влада Винкић