Разговор са дугогодишњим спортским радником и некадашњим активним фудбалером Миливојем Вучковићем Пикулом на наше задовољство оплемењен је књигом о „Младом раднику“ и мноштвом фотографија. Пред нама су бројне генерације пионира, омладинаца и првог тима, исечци из новина. Носталгично се смењују добро знани ликови који су обележили спортску нит Пожаревца, али и жива сећања на њих из описа нашег саговорника. Часовничарска радња у најстрожем центру града одише духом прошлих времена, а Вучковић одлаже сат који поправља, са ока скида лупу и на наше питање радо говори о детињству:
-Одрастао сам на Лучичком путу и у то време са десне стране било је само 7-8 кућа а даље ледина позната као Меминац. Са десне стране били су баштовани, међу којима најпознатији Грујићи. Било је то време када смо играли клис, шутирали крпењаче, јурили се… Читав свет је био ту око нас, тако да смо у центар Пожаревца долазили са родитељима по потреби, сећа се Вучковић коме се почетак школовања поклопио са Другим светским ратом.
-Кренуо сам у школу „Краљ Александар“ а због окупације учитељица је део наставе држала у кафани „Добро јутро“. После сам се определио за Гимназију, завршио три разреда а затим уписао Економску школу. У то време постао сам фолкорац у КУД-у „Абрашевић“ које се налазило на углу улица Стари корзо и Воје Дулића. Интересантан податак да нас је као хармоникаш дуго пратио Бора Спужић Квака, а у оркестру су били и занатлије Јуре берберин, Божа Грк, Цепелин, Здравко Међанин. Ту долази до преокрета у мом животу јер је Међанин, који је свирао бас по професији био часовничар и инсистирао на томе да и ја почнем да изучавам овај занат. Радња „Рубин“ налазила се на почетку данашњег Старог корзоа и ту сам уз Димитрија Стефановића касније у вароши знаног као Мита сајџија од мајстор Здравка научио све о механици сатова, вели наш саговорник који је паралелно уз школу, фолкор и занат активно играо фудбал.
У спорт је ушао захваљујући оцу Цветку-Ферди, који је био један од оснивача фудбалског клуба „Млади радник“ чију окосницу су чинили пожаревачки радници и занатлије.
-Као дете отац ме је водио на утакмице и ја сам постао својеврсна маскота клуба. Често се одлазило у друге вароши а ја био задужен да лопту, која се разликовала о данашњих буба-мара и шнирала се, под мишком чувам до почетка утакмице и уредно вратим у седиште клуба. Није било посебног наговора да и сам заиграм, а прве кораке сам научио од оца и осталих играча. Као поодрастао, 1952.године, почињем да играм у подмлатку „Младог радника“ на позицији бека. Тако сам у исто време учио за часовничара, ишао на фудбалске тренинге а увече играо фолклор, пажљиво слушамо Миливоја Вучковића Пикулу који се као фудбалер потом калио у „Трговачком“.
Током служења војног рока од 1955. до 1957. у Марибору је завршио школу за болничара а упркос томе што су инсистирали да остане и професионално се бави овим послом, прекомандован је у Никшић и тамо уз обавезе питомца редовно играо фудбал. Повратком у родни Пожаревац наствља где је стао: у фолклору бива до почетка шездесетих а потом се фокусира на свој занат и фудбал. Из гомиле пожутелих фотографија Пикула истиче једну:
-Сликано на стадиону „Железничара“. То смо мој отац Цвеја и ја на радничких играма. Он је бранио фудбалске боје шнајдера и ја часовничара. Није важан резултат али је занимљиво да смо одмерили снаге на терену у супротним тимовима, казује Вучковић који је активно играо до своје 34. године када из клуба „Металац“ одлазу у фудбалску пензију.
Зашто Пикула?
Миливоје је рођен 1934. године и уз сестру Душанку одрастао у породици кројачког радника Цветка-Цвеје званог Ферда и мајке Бранке Вучковић.
-У време мог одрастања биле су популарне усне хармонике малих димензија Piccolo које је народ овде звао пикула. Ја сам био ситан што је комшије асоцирало на овај инструмент и тако добих надимак Пикула. Иначе, рођен сам 29. новембра, дуги низ деценија после рата моја улица се тако и звала, а како је овај дан у СФРЈ био државни празник мој рођендан смо нерадно славилили и ја и сви у Југославији, са осмехом каже Вучковић.
РАД СА МЛАДИМ ФУДБАЛСКИМ СНАГАМА
Чињеница да се већина спортиста у срединама попут Пожаревца након каријере посвети искључиво породици и послу није случај у животу Миливоја Вучковића Пикуле:
-Љубав ка травнатом терену и лопти није тек тако утихла у мом животу и по активном игрању дошао сам у „Млади радник“ са циљем да будем подршка младим играчима. Почињем као технички организатор млађих погона и радим са екипама. У почетку није било трибина и били су тешки услови за рад. Често сам ишао у околна места и гледао младе играче ангажујући оне који су имали перспрективу да наставе у „Младом раднику“. Радо се сећам многих људи из управе и оних који су непосредно радили на терену попут Рибића, Миће Вјештице, Тоње Јовановића, Видоја Младеновића, Влајка, доктора Мицка… Колико смо озбиљно радили казује и то да смо сваког понедељка имали састанак Управе и анализу рада са плановима за даље, а после останемо до поноћи и дуже. Строго смо пратили младе играче. Одемо код родитеља да чујемо има ли проблема, али и у школу код наставника и директора да видимо оцене. Нема добрих оцена-нема утакмице!
Колико је Вучковић био везан за младе играче говори и то да их је сопстевним колима често возио на утакмице које су се играле на страни. Прво фићом а после фијатом.
– Млади нису путовали као први тим, па смо се сналазили. Али, поносим се њиховом труду и успесима. Видите ову фотографију. Настала је 14.марта 1977.године пред улазом у стадион ЈНА. Тога дана омладинци „Младог радника“ играли су финале Купа Србије на стадиону ЈНА против „Партизана“. Иако је резултат био 5:1 за „Партизан“ сам улазак у финале био је изузетан успех. А знате како смо ишли у Београд? Нисмо имали аутобус, доктор Мицко обезбедио је комби, а ја и нас неколико повеземо својим колима остале играче, истиче Пикула који је са младима био активан до средине осамдесетих година и додаје:
-Чини се да је тада спорт почео да губи душу и ушао у комерцијализацију. Искрено, сада не знаш ни имена играча, а некад си знао целу његову породицу, деду, оца… Но, од фудбала се нисам удаљио и нема „Радникове“ утакмице на коју нисам отишао. Тако је последњих деценија из кола у коло.
Признања
Наш саговорник је током спортске каријере и година проведених у спорту заслужено награђиван. Међу најдраже сврстава брозану Плакету фудбалског клуба Младог радника, Повељу Скупштине Удружења клубова Српске лиге Север Београд 1975. године и признање Удружење фудбалских ветерана Пожаревца. Непланирано, пред крај нашег сусрета у часовничарску радњу дошао је председник Спортског савеза Пожаревца Златан Костић на необавезно дружење са Вучковићем. То је била прилика за фотографисање крај урамљене Повеље за изузетну сарадњу и помоћ у организацији спортских такмичења додељене Пикули крајем прошле године у заједничкој акцији наше Медијске куће, Спортског савеза и Града.
ОШТРО ОКО И ПРЕЦИЗНА РУКА У 90.ГОДИНИ
Дивећи се прецизној руци и оштром часовничарском оку Миливоја Вучковића Пикуле, сазнајемо да је у локал који је налази на адреси Лењинова 1 званично дошао 1966.године.
-Тада је мајстор Здравко Међанин отишао у пензију а за директора „Рубина“ који је окупљао занатлије, дошао Вуксан Вуковић. Просторија је била пуна влаге а Милентије који је био оптичар, Здравко златар и ја уредили колико смо могли и почели. Код некадашњег „Чикоша“ била је наша Занатска комора у којој смо се окупљали, састанчили али и славили, док су почетницима давани кредити, сећа се тих времена.
У пензију Вучковић одлази средином деведесетих. Стицај животних околности које нико од нас не бира, заувек је однео сина Сашу који је од оца научио часовничарство, али је млађа кћер Соња наставила очев и братовљев занат који обавља као сертификовани часовничар. Пикула је у радњи и данас редован, поносно носећи својих 90 година живота.
-Свако јутро дођем у 6,45 у радњу и са пријатељем попијем кафу а од 8 почнем да радим. Ћерка Соња за то време помаже мојој супрузи Радмили, а ја када дођем из локала, ручам одем у башту, активан сам око поврћа, а већ су никли спанаћ и грашак.
Тајну своје крепкости и активности Миливоје Вучковић Пикула дефинише речима:
-Нити сам пушио, нити пио а спорту и фудбалу посветио сам читав живот. То је наш Слободан Стојановић на најлепши могући начин именовао пишући телевизијску серију у којој је описао некадашњи Пожаревац, Пожаревљане и „Млади радник“: Фудбал није само игра. То је више од игре.
Влада Винкић
