Разговор са Миљеном Дрндар уприличили смо, минулог четвртка, непосредно по представљању њеног романа „Зашивање облака“ у тврђави „Голубачки град“. Специфичан амбијент даје посебне ноте својеврсној новинарској „партитури“ коју нисмо посебно припремали, већ су се речи и сећања, једноставно, стапала у мелодијску линију рубрике. Уз поменути, написала је и романе „Вага за нетачно мерење” и „Два и два су пет”, читалачка публика препознаје и као ауторку прича, песама и путописа, а ми најпре, као девојчицу стасалу у Пожаревцу.
– Моје детињство и младост везано је за улицу Кнеза Лазара у којој сам одрасла. Улица довољно велика да је не зову сокаком, а довољно мала да су се у њој сви познају и живе као једна фамилија. Зато су моје најлепше успомене везане за њу и моју родну кућу, сећа се Миња одрастања у породици Милене и Ратка Николића уз брата Милана и доба када су сви били слични у својим различитостима.
– Породица се није разликовала од осталих: чувале су нас бабе и деде, нисмо ишли у вртић, играли се скупа, а старији су се према свој деци односили као ка сопственој. Наша фамилија била је бројна и чврсто повезана, типична „нушићевска“ са утицајем баба, деда, ујака, ујни и тетака на наш живот. Мајка Милена радила је у болници, али нас је заувек напустила у 42. години. Ипак и сада је памте истом љубављу са којом је прва окупала гомилу деце рођене у пожаревачком породилишту. Отац Ратко, који је данас поносан на четворо унучади, у то доба био је фудбалер „Младог радника“, а сада једна од живих легенди спорта Пожаревца. Одрастала сам у истом дворишту са браћом од тетке Душаном и Владимиром, својевремено прволигашким одбојкашима, док је и мој брат Милан убрзо упловио у воде спорта као рукометаш „Рудара“, прича саговорница која је спортско окружење у зеленим годинама живота заменила балетом стичући знање од професорке Мирославе А. Николић.
ДЕСЕТКЕ У ШКОЛИ
Школу „Доситеј Обрадовић“ памти као радост, јер је генерација била пуна добре и талентоване деце која су постали добри и успешни људи, у чему се огледала интуиција учитељице Бранке Вукосављевић. Она је откривала афинитете и пружајући шансу сваком ђаку, па и Мињи, коју је уверила да оно што пише има смисла. Период средње школе, проведен делом у Гимназији, делом у Економској, време је када професорка Зорица Стојановић објављује прве радове талентоване ученице у часописима, а професорка Цаца писане задатке оцењује десеткама не би ли их издвојила. Но, став обе професорке да Миљена студира књижевност, одлази попут средњошколског доба:
– Писање је процес који сазрева и у доба младости о писању се не размишља као о позиву. Уписала сам Правни факултет у Београду, рачунајући да ћу се бавити конкретним занимањем, а да све оно што пишући стварам сазревати личност и причињавати ми задовољство, оправдава поступак наша саговорница која након стечене дипломе правника добија посао у Фонду ПИО. Ипак, себе није пронашла у послу који је предано обављала, али јој је тај период донео нераскидиво пријатељство са Мајом Грујић Економидес.
Умеравајући разговор на књижевно стваралаштво, Миња једноставно вели:
– Као писац се родиш. Наши су путеви чудни и нама често нејасни, али воде где треба путоказом који смо добили од Творца као дар. Пратећи срце, отишла сам у Немачку, удала се и добила двоје деце. Одлазак, измењен живот, даљина, бунар жеља које се остварују и бунар оних за којима чезнеш отворио је нови свет у коме сам потпуно сазрела за жанр којим сам се јавности представила –роман. Поетика коју сам до тада гајила и све што се таложило деценијама дајући назнаке да је ту, кренуло је попут бујице и преточило у романе, говори књижевница Миљена Дрндар.
ГРАД УСПОМЕНА
Њен први роман „Вага за нетачно мерење“ објавио је Бобан Кнежевић са „Еверест медиом“ 2011. године и постао је омиљен читаоцима јер је носио сирову емоцију коју обично носе прва дела. За њим је 2014. на Сајму књига представљен роман „Два и два су пет“ у издању „Ганеша клуба“, док су приче, путописи и песме објављиване у заједничким збиркама и књигама попут „Корак исписан пером“ професора Јована Ђорђевића, „Рецепти за срећан живот“ Мирјане Бобић Мојсиловић, „Антологији прозног стваралаштва“ Софије Калезић, „Љевишка у песмама“ Радмиле Кнежевић…а исте 2014. године Миња постаје члан Удружења књижевника Србије. Након пет година издавач „Штампар Макарије“ за Србију и „Ободско слово“ за Црну Гору објављују актуелно „Зашивање облака“, након чега постаје и члан Удружења књижевника Црне Горе.
– „Зашивање облака“ је најкомплекснији роман у сваком смислу. Овај роман је преведен на немачки, али још увек није објављен на том језику, прича Миљена коју је корона омела око многих пратећих и промотивних сегмената који се настављају сада, а на питања о свом стваралаштву одговара:
-Сви романи настали су ноћу, у миру и тишини када се душа најбоље чује. Сви они су откинути од сна. Када се добије дар, дародавца не треба изневерити. А писање је дар Творца. И он посложи све тако да нам омогући да га искористимо. У том смислу мој живот је подређен управо писању и породици.
У родни град долази релативно често, обзиром на то да живи у Немачкој.
– За мене је Пожаревац варош крцата успоменама – супротно од утисака који стичу моја деца. Скупа, за нас је то град у коме су деда, тетка, Душан, радост, кумови, хиподром, Чачалица, Љубичево, ујна, ујка, роштиљ у дворишту, радост… Ја данас кроз призму вароши гледам сопствени филм сеновитих улица у којима нема накарадних зграда, ту су зелене баште са столом под трешњом за којим се служи слатко. Обиђем гробље, пробудим успомене. С јесени ме издува кошава и подсети на орах под прозором и печени кестен у „бубњари“ код Насера. То је мапа неког другог града, неког другог времена и мене у њему, закључује Миљена Миња Дрндар.
Влада Винкић