Разговор са Милорадом Конрадом почео је дилемом шта издвојити од хиљаде урађених програмских садржаја? Лагано се склапа мозаик да је Миша био део продуцентске екипе серије „Немањићи“, делегат Продукције и супервизор серија „Лако је Ралету“, „Санта Мариа дела Салуте“, продуцент документарних филмова „Галијом по лимесу“, „Свети краљ“, „Сав тај Панк“, „Краљ Чачка“, „Кад је Милорад удавао ћерку“, „Било једном на Хомољу…“. Продукција тинејџерске серије „Приђи ближе“, квиза „Здраво Европо“, документарне серије „Савин врт“ поводом 800 година аутокефалности СПЦ, научних серијала којима се поткрепљује чланство у УНЕСКО за нематеријалну баштину попут славе, кола, грнчарства…

-Отворио сам и Амфитеатар у Виминацијуму са опером „Аида“, наглашава наш саговорник јасно алудирајући да је овај уметнички догађај једна од најјачих професионалних веза са родним Костолцем. Тако поменуто дешавање буди сећања:

-Дечачке дане проводио сам са другарима из „последње црвене шестоспратнице“ и околних зграда тадашње улице Бориса Кидрича на нашем брду где смо лети правили кућице од прућа, пекли кукуруз, кромпир, спуштали се картонима падину, а зими учили да скијамо. Иза је био водоторањ одакле је кретао површински коп који смо највише волели. У сред те пустаре налазио се плави напуштени багер на који смо се пели. Са њега сам посматрао нашу зграду уз страх да мама не примети да сам на багеру иако је била далеко пар километара, сећа се Миша тих костолачких времена коме је друга опсесија била мистични римски свет и антички Виминацијум.

– Путовање до њега бициклом је био баш изазов. Када бих дошао до њива на којима је лежао древни град кретала је чаролија. Тражио бих шестоугаоне и лептирасте циглице које су се као мозаик уклапале у подове римских грађевина. Уз њих сам налазио цигле са печатима легија. Оне су биле мој врхунац среће и у њима сам видео директан додир ондашњег легионара и мене након скоро 2000 година.

Порекло од Адама и Еве

Милорад је рођен у Пожаревцу 7.априла 1973. године одрастајући у костолачкој породици оца Александра и мајке Славице Конрад. У граду на Дунаву живео је до своје 19 године када је по одслужењу војног рока започео студије у Београду. Данас му је породични дом у Панчеву где живи са супругом Снежаном. Отац је синова Матеје и Максима.

-Када ме питају за несвакидашње презиме, почињем занимљиву причу како водим порекло од Адама и Еве. Заиста, моји чукун чукун деда и чукун чукун баба су били Адам Конрад и Ева Schoenn (Лепа Ева) и живели су у Земуну, са осмехом вели Миша.

Један од наступа са Дувачким оркестром ИЕК Костолац

Као ученик нижих разреда Милорад постаје члан познатог Рударског дувачког оркестра.

-Најпре ме је најбољи друг, а потом венчани кум Никола Костадинов, позвао код Владислава Хаџића Хаџе да учимо свирање трубе. Након годину дана постајемо чланови Оркестра а уједно уписујемо Музичку школу у Пожаревцу. Наступали смо широм Југославије а ја сам наставио образовање у овом правцу и као гимназијалац на другој години завршио одсек трубе Средње музичке школе, сазнајемо од Мише Конрада.

Као ученик Гимназије „Јован Шербановић“ у Пожаревцу, наш саговорник продубљује интересовања за историју и археологију и доживљава прекретницу када је књижевност у питању.

– Имали смо предивну разредну и наставницу српског језика Босиљку Милић која ми је пробудила жељу за читањем. Волео сам да седнем за радни сто, отворим корице књиге и ишчитам је у даху. Некада би се дешавало да осванем док не прочитам крај. А тај осећај надражај прочитане књиге био је фантастичан. И данас ме држи после сваке прочитане књиге. Како ме је у основној школи историјом иницирао наставник Новица Марјановић, у гимназији сам увелико полемисао на ову тему размишљајући  као о проблемском питању, а не као скупу датума, испричао нам је Милорад који на семинарима археологије током летњих распуста у Истраживачкој станици Петница открива сегменте  виначанске културе.

Са Сењака у Костолац

Породица Конрад је у Костолац дошла стицајем ратних околности.

-Баба и деда су на Васкрс 1944.године дошли из Београда код бабиног брата у Пожаревац. Тог дана савезници су бомбардовали Београд и кућа на Сењаку у којој су живели је срушена, те крај рата дочекују у Пожаревцу. Партизани по ослобођењу одводе деду као фолксдојчера у радни логор Лазаревац где је радио на водоводу и уређивао затворске новине које су биле козерског типа. По доласку, баби је рекао да се не враћају више у Београд и Земун где им је била породична кућа и да крећу нови живот. Убрзо је добио посао у Костолцу као урбаниста и на озелењавању града, где је направио канализацију, водовод, парк који и данас краси Костолац. Улица у којој је наша породична кућа се зове Задругарска, по улици у којој је била дедина кућа у Земуну, испричао је Милорад.

ЛЕВОРУКИ ПРОДУЦЕНТИ

Одрастање оплемењено звуцима трубе

Ангажован у великом броју секција као председник омладине у Гиманзији Миша Конрад организује многе активности и налази времена да се интензивно бави рукометом. Поносан је на чињеницу да је након враћања дела и оставштине Светог Саве на првом обележавању ђачке славе глумио његов лик.

-Убрзо смо  се окупили и основали Црквени хор браничевске епархије. Завртела се нова прича, нови свет; литургија и православље су ушли у мој живот, вели Милорад објашњавајући да у жижи тих дешавања лагано улази и у свет културе.

-Човек изузетног знања, непосредног приступа и необичне појаве Драги Ивић предавао нам је Организацију културних делатности. У Гимназију је довео професоре са Факултета драмских уметности да нас упознају са катедрама и радом факултета. Тада су почеле и моје припреме за пријемни на коме су ме испитивали и о мом свирању трубе а рецитовао сам и Бранка Миљковића иако је пријемни био за Продукцију. Наравно, нису имали избора него да ме приме. Нас 10 је кренуло као класа Позоришне и радио продукције а занимљиво је да сам спазио како нас је половина било леворуко, слушамо Конрада који се сећа да је већ на првој години факултет студенте слао на праксу.

-Мене су послали у Народно позориште Крагујевац да будем део организације поводом 160 година првог театра у нас. Осећај када вам је плаћен хотел, имате службени ауто, а ви још голобради… Потом сам био ангажован у Народном позоришту у Београду где сам био асистент грчкој редитељки Анити Коњидари која је постављала Еурипидове Тројанке. Маја 1996.године са факултета су ме послали у Образовно-научни програм РТС-а. Овде ми се највише свидео тимски рад, где од сваког члана екипе зависи крајњи производ – емисија. Како сам био студент, паралелно сам почео рад као хонорарац у Јутарњем програму. Моје спавање се сводило на пар сати, јер бих после Јутарњег настављао у Образовно-научном програму. Волео сам еколошке емисије са Драганом Васиљевић. Заједно би бирали теме, скупа истраживали и спремали за путовања и снимања. Увек сам вукао и на наш крај, па смо направили еколошке емисије о пепелишту у Костолцу, али и о манастирима Заови, Брадачи, Рукумији и легенди о сестри Јелици, прича Милорад Конрад који након бомбардовања 1999. године уз остале хонорарце РТС-а добија отказ.

Конрад на Виминацијуму у време отварања Амфитеатра

Тада почиње да ради у ТВ Смедерево где креира рекламе упоредо уписујући магистарске студије на Продукцији за филм и телевизију.

-Негде 2000. године формиран је Центар за културу у Костолцу када је у циљу ангажовања поменуто моје име. На жалост, доживљавам највећа разочарења од људи које сам поштовао и схватам да нико није пророк у своме селу. Тада вероватно и подсвесно бришем опцију повратка у родни град.

Стално запослење у Образовно-научном програму РТС-у Милорад Конрад добија 2002.године.Био је продуцент Редакције научног програма, потом постаје координатор Продукције, да би 2013. године постао извршни директор Извршне продукције за Образовно-научни и Културно-уметнички програм.Од небројено програмских садржаја издваја рад са Гораном Марковићем на два последња филма и серије „Слепи путник на броду лудака“ (2016.) и „Делиријум тременс“ (2019.).Тренутно коауторски и продуцентски ради на реализацији серијала „Архео открића“ и нових формата у Редакцији дечјег програма

-Када се осврнем на досадашњи рад и осећај када неко из унутрашњости пробије баријеру и нетрпељивост велеграда према дошљацима, увиђам да ми из мањих средина носимо ту дозу мекоће да прихватамо људе широм раширених руку, као винчанске фигурине; да се дружимо и прихватамо људе без предрасуда, да смо искренији и срчанији у односима и ваљда сам имао и среће да све ове наше браничевске карактеристике нађу своју праву тачку топљења код сарадника на које сам наилазио, закључује Милорад Конрад.

Влада Винкић

Share.
Leave A Reply

Skip to content