Асоцијација најбољих наставника и лидера региона која окупља васпитаче, учитеље, наставнике и професоре из шест земаља са простора бивше СФРЈ доделила је професору филозофије у Пожаревачкој гимназији Милошу Јеремићу признања „Најбољи наставник региона“. Јеремић је оснивач Српске олимпијаде филозофије, аутор уџбеника за филозофију и приручника за наставнике, дугогодишњи сарадник Савета Европе и међународни тренер наставника препознатљив по свом аутентичном приступу филозофији са децом. Рад у Пожаревачкој гимназији започео је давно и овако описује га:
-Када сам први пут ушао у одељење час је текао спонтано као да сам то деценијама радио. Сада знам да се све догодило јер сам био отворен и искрен пред ученицима а своју индивидуалност нисам оставио у ходнику. Наставник своје проблема треба да остави испред а у учионицу унесе оно највредније што има и то у потпуности посвети својим ученицима-самог себе, казује Јеремић и сматра да поменуто признање није најважније које је добио.
– Признање добијам сваког дана по неколико пута, на сваком часу од ученица и ученика. Ова признања су спонтана и природна што их чини још вреднијим. Сјај у очима ђака, осмех, говор и мимика шаљу поруку да су нешто научили и добили потребну подршку за свој развој. У том смислу за мене је признање и портрет који је нацртала моја ученица Ања Јовановић. Један портрет направили су полазници обуке за наставнике у Стразбуру. Они су ми и дали надимак Милозофер (Miloshopher). Ето, за толико година рада деца ми не дају надимак а онда то ураде колеге из Италије и Шпаније, са осмехом говори Јеремић.
СА ГИМНАЗИЈСКЕ КАТЕДРЕ У СВЕТ
–Моја сећања на детињство су бледа можда што сам као јединац дане проводио сам. Рано сам научио да читам а моји кажу да сам често био замишљен. Једино чега се сећам је да ћу једном морати да умрем, да сви умиремо и да је смрт неизбежна, те сам почео да се питам зашто радимо све што радимо. Много касније сам код Карла Јасперса и Метју Липмана сазнао за феномен дечје филозофије-изгледа сам ненамерно открио егзистенцијализам, прича Милош Јеремић.
Потомак владике Николаја Велимировића
Милош је рођен у Пожаревцу одрастајући у породици оца Миодрага по струци електро техничара и мајке Надежда Јеремић (рођене Велимировић) медицинског лаборанта.
-Нико из блиског окружења није био у љубави са филозофијом, ако се не рачуна што су ми замерали да много филозофирам. Додуше, већ у првом разреду Основне школе „Вељко Дугошевић“, наставник Вељко који је радио у библиотеци и водио драмску секцију ме је у шали називао филозофом а ја баш и нисам знао шта је то. Тада нисам знао да је мој прадеда по мајци био владика Николај Велимировић, доктор филозофије и теологије. То су крили зато што је сматран народним непријатељем. Што се тиче педагогије ствари су другачије: у мојој породици било је деветоро просветара, али су само тетка и стрина овом позиву посветиле читав живот. Мој отац је две године предавао стручне предмете у техничкој школи у Костолцу а Николај Велимировић је две године предавао филозофију у Ваљевској гимназији. Моја бака била је наставница друштвених наука док није постала народни посланик у скупштини СФРЈ.
Похађајући основну школу „Вељко Дугошевић“ волео је историју и књижевност а омиљени роман је био „Доживљаји Тома Сојера“.
-Често сам као Сојер замишљао да посматрам своју сахрану како бих видео која ће од девојчица плакати (ову „утопију у одсуству аутора“ помиње С.Жижек у својој филозофији). Опседнут Томом Сојером урадио сам драматизацију романа што је подржала наставница Злата Вучковић те је секција на Фестивалу младости наступила комадом „Доживаљаји Тома Сојера“ у мојој режији. У осмом разреду почео сам да програмирам и предложио разредном Мирославу Јовановићу оснивање рачунарске секције. Он је прихватио, набавио рачунаре а ја држао курс бејзика. Јовановић је утицао на мој педагошки пут и у великој мери заслужан за то какав сам. Невероватна срећа ме је обузела када сам сазнао да предајем његовој унуци која има најбоље карактерне особине свог деде а уз то је весело и отворено дете, објашњава Јеремић.
У средњој школи је желео да настави са глумом, али пред харизмом старијих ђака почиње да пише поезију, машта да постане рок музичар и бива део екипа која оснива Књижевни атеље у Дому културе.
-Имајућу у виду моје интересовање за филозофију, књижевност, историју и рок музику тешко је разумети да сам после Гимназије уписао Факултет техничких наука. Дуго сам замерао оцу што је инсистирао да постанем инжењер. Са друге стране нисам сигуран да ми је до смрти опростио то што сам после две године одлучио да студирам филозофију. По стеченој дипломи почео сам да радим у Пожаревачкој гимназији. Филозофија је сматрана предметом другог реда, нечим што ће ускоро бити избачено из школског програма. Моје схватње је обрнуто – филозофија је најважнији предмет из најмање два разлога. Први: без њених садржаја остали предмети су незамисливи и други: филозофија нам омогућава да промишљајући усмеравамо своју егзистенцију и развијамо се као одговорне особе. Заправо, озбиљна реформа образовног програма требало би да постави филозофију, уметност и верску наставу као свој темељ на коме би се развијале сви сви остали наставни предмети.
Приметивши да је утицај труда на ученике ограничен Јеремић је одлучио да направи потез којим ће уз когнитивне ангажовати и њихове друге капацитете. Но проблем је био недостатак литературе. У потрази за публикацијама упознаје се са Oскaрoм Брeнифjeoм једним од водећих стручњака за филозофију са децом. Повезао се и са европском и међународном организацијом SOPHIA Network и ICPIC, долази до литературе и почиње са експериментима на секцији и у редовној настави.
-Резултате сам представио на Универзитету у Падови.Настављајући са иновацијама следи моје излагање на Универзитету „Карл Франц“ у Грацу након које настаје моја оригинална радионица „Херменеутика са децом“. Њу сам демонстрирао на Универзитету „Алкала“ у Шпанији. Међу практичарима се осетила извесна напетост зато што није било јасно којој школи мишљења у филозофији са децом припадам. Убрзо схватам да сам нехотице направио аутентичан приступ.
Приступ Милоша Јеремића филозофији са децом данас је препознатљив по отвореној употреби елемената филозофске традиције. Промовишући га, овај приступ прихваћен је у раду са децом широм Европе.
– Фебруара 2011. године позван сам на Унесков скуп на коме је усвојена Препорука за наставу филозофије у Европи и Северној Америци. Тада организујем учешће Србије на Међународној филозофској олимпијади. Организација је поверена Пожаревачкој гимназији. Захваљујући подршци директорке Данијеле Жуковски приредили смо прво национално такмичење и учествовали на Међународној филозофској олимпијади у Бечу. Српско филозофско друштво подржало је такмичење које смо преименовали у Српскa олимпијада филозофије чији сам координатор.
После учешћа на Летњој школи Савета Европе 2014. године Милош Јеремић је ангажован као независни експерт за образовање при Савету Европе. Објавио је прво издање одобреног уџбеника за филозофију за четврти разред са хрестоматијом филозофских текстова а следеће године Приручник за наставнике филозофије. Уџбеник за четврти разред се и данас користи а допуњено издање објављено је на мађарском и хрватском језику. Од 2015, до 2017.године учествовао је у реализацији Летње школе у Бад Вилдбаду у Немачкој као организатор, креатор и реализатор обука за наставнике. Током 2021. и 2022. године био је у тиму креатора стандарда образовних постигнућа за крај средњег образовања и васпитања за филозофију. Убрзо постаје сарадник Лабораторије образовних теорија на Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду. Резултат овог ангажмана су семинар и стручни скуп наставника и приручник за филозофију са децом који је недавно изашао из штампе.
Један од оснивача „Креативне педагогије“
Јеремић је члан Асоцијације најбољих наставника и лидера региона, Српског филозофског друштва и Педагошког друштва Србије.
-Један сам од оснивача Удружења „Креативна педагогија“ које води Живкица Ђорђевић, педагошкиња у пензији. Од ње сам научио најважније теорије и поступке у педагогији. Уз директорку Пожаревачке гимназије Данијелу Жуковски и претходног директора Зорана Глигоријевића Живкица је мој најважнији „саучесник“ у различитим подухватима: од креирања и реализације првих обука за наставнике, организовања првог обележавања Унесковог Светског дана филозофије (Пожаревачка гимназија је прва која је обележила овај дан што је објављено у извештају Унеска), преко оснивања Српске олимпијаде филозофије, међународног скупа за филозофију са децом, каже Милош.
-Посебним признањем сматрам то што су се заинтересовали професори са Државног универзиета у Монклеру (Њу Џерзи) јер су баш ту Метју Липман и Ен Шарп засновали филозофију са децом. Планирају да га уврсте у дигиталну библиотеку и могућност издања на енглеском језику, прича Јеремић.
-Посао је најбољи део мог дана. Ово је можда необична тврдња, али свако ко би једном у животу доживео оно што ја доживим на сваком часу, пожалео би да постане наставник. Школски час је чиста размена енергије, доживљај који нас све промени. Наравно, после четири-пет оваквих доживљаја прилично сам уморан, али пријатно, вели Јеремић који након наставе често има оналјн састанке са групом младих истраживача са Института за филозофију и друштвену теорију.
-Дан завршавам читањем Светог писма. Оно ми показује пут и уз њега успевам да осетим безусловну љубав. Уз љубав, веру и наду смисао је јасна и извесна а страх нестаје. Данас много тога делује безнадежно, обесхрабрујуће и песимистички. Не верујем у астрологију нити сам у годинама да бројим звезде, али умем повремено да их гледам и бројим. Приметио сам да, уколико их довољно упорно бројиш и посматраш, оне се поређају онако како треба. Не како желимо, већ баш како треба јер и није добро да се све жеље испуне. Ако нам се снови остваре то је сигуран знак да нисмо довољно добро сањали јер снови служе да се никада не остваре. Снови треба да буду вечни а филозофија се бави вечношћу.
