2022-01-09T15:44:11+01:00 9. јануара, 2022. 12:15 |

Милован Лазић Дабa, чекић за ковање одбојкаших величина

Радни век провео је као шеф царинске испоставе у Кладову и Великом Градишту,  а док је био активни играч на царини је радио по сменама 24 или 48 сати. Из ноћне смене одлазио је на утакмице, спавао само два сата у аутобусу или на клупи. Живот је усклађивао тако што се бавио само царином и одбојком и све поменуто могло би да се сврста у почетак класичне приповетке да није у питању истинит детаљ из живота Милована Лазића Дабе, играча и вансеријског одбојкашког тренера. Он је жива легенде спорта и Великог Градишта испод чијег спортског чекића су исковане европске и светске одбојкашке величине. Но, када смо уз његово име поменули жаргонски епитет да је „отац одбојке“ у овом граду, саговорник нас је одмах исправио: 

– Оцем градиштанске одбојке зову ме они који краће памте. Истине и историје ради,  у Великом Градишту одбојка се играла још пре Другог светског рата, а сјајни играчи били Таса Шица, Војин Ђорђевић Мунца, Веља Рајковић, Пера Вукотић… док је име клуба било „Великоградиштански спортски клуб“ односно ВГСК.

Рођен 5. маја 1941. у селу Рашеву код Зворника, са непуних годину дана ратни вихор малог Милована са родитељима и браћом доводи у Србију. Као избеглица детињство је провео у селу Арнајеву  код  Лазаревца, Бањи Ковиљачи и Шапцу где завршава први разред основне школе. 

– Већ у то време привлачи ме фудбал, те у шабачком Радничком играм у пионирској екипи. Као средњошколац настављам са фудбалом и улазим у воде одбојке, док на факултету тренирам бокс и одбојку, прича Лазић.

Како се дечији дом у коме су му радили родитељи сели у Велико Градиште, септембра 1949. у градићу на Дунаву наставља други разред основне школе. Као део прве генерације овде завршава средњу економску школу, док Економски факултет у Београду студира од 1960. до 1964. године. 

– Одбојку сам активно играо од 1956. до 1975. године, односно до уласка ВГСК у Прву савезну лигу. У време мојих почетака, тачније 1957.  Ташић и Бајић окупили су младиће  и формирали Клуб „Граничар“ да би му убрзо вратили предратно име ВГСК. Играчи су били углавном браћа: Кутлашић, Познановић, Карамарковић, Лазић, као и Аца Јевтић, Петко Митровић и старији Таса Шица, Рака Милићевић, Рада Митић, звани Баба Живка. Тренирало се у дворишту Општине, поред затвора, а потом на игралишту спортске сале поред Будимског, сећа се Даба Лазић. 

ТРЕНЕРСКА КАРИЈЕРА

По активној играчкој каријери,  1975. постаје тренер пионира и омладинаца ВГСК, Младог радника, костолачког Рудара, Стига из Мајиловца и клуба „Мајданпек“. Тада и данас, када се овим послом бави у ВГСК, његов рад је волонтерски, без икакве материјалне накнаде, што је увек било незамисливо. Љубав, каже,  нема цену. 

У разговору сазнајемо да је највиша спортска признања добио од Одбојкашког клуба „Млади радник“ и Одбојкашког савеза Југославије, док му понос није дозволио да 1980. године прими сребрну медаљу за освајање првог места.  Одбио  ју је сматрајући да је неправедно вреднован његов рад од 1956. до 1980, јер је златна медаља додељена за само годину дана рада. Од 2001.  носилац је признања које му је ВГСК уручио за животно дело и бива именован за Живу легенду спорта, а 2009. године  проглашен је за Великог грађанина Великог Градишта .

Интересујући се за значајне године у његовом спортском животу, Милован Лазић Даба их се живо и радо сећа:  

-Треће место на Омладинском првенству Србије у Београду 1974, затим 1975. улазак у Прву савезну лигу, 1977. година: прво место омладинаца у Сиску испред Сиска, загребачке Младости, Црвене звезде, Модриче, Осијека. Ту је 1980.  прво место сениора у Првој савезној лиги  када ВГСК постаје шампион Југославије. Радо се сећам 1980. година када на позив Бошка Пејића, легендарног играча и одбојкашког радника прелазим у „Млади радник“ као тренер млађих категорија. До 2001. „Млади радник“ је био првак Југославије и увек је освајао неко од прва три места, а све испод тога сматрало се неуспехом, сећа се пожаревачких година Лазић. 

У ОСАМДЕСЕТОЈ ДВА ПУТА НА ТРЕНИНГ

– Са поносим истичем да су у бојама ВГСК почели Владимир Трифуновић, Мишко Митић и његов син Михајло, Слободан Ђорђевић, Ненад Ђорђевић-Мунца, Слободан Боба Ковач и син Давид, Владислав Динић, браћа Селић, Љубиша Лукић, Бранко Мургуљ.., говори Даба Лазић додајући да је овај клуб створио и добру генерацију тренера:

– Радомир Величковић, Дејан Милановић, који је са Слободаном Пракљачићем био члан стручног штаба Србије у задњем сазиву 2021, Милан Ђуричић који је освојио европску  и светску титулу са репрезентацијом Србије, затим Бата Живковић и Слободан Ковач – тренер репрезентације Србије који је освојио титулу европског првака.

Пензионерски дан Милован Лазић, сада у својој осамдесетој години,  почиње куповином новина, краћом шетњом и доручком. Потом се забави књигама историјске садржине после чега нацепа дрва за сутрашњу потпалу. Поподне  се упути у великоградиштанску халу у којој од 14,30 до 17 одради тренинг са пионирима, а од 18,30 до 20,30 тренинг са првим тимом. 

– ВГСК никада није имао боље услове:  три сале, четири тренера из Великог Градишта. Ако буду радили са љубављу, будућност ће им бити лепа, каже Лазић и додаје:

– Великим успехом  сматрам то што ме деца воле, што ме зову Дабо, а не деда Дабо, јер кажу да сам им другар, а моји садашњи одбојкашки љубимци су Милутин Мијаиловић, Михајло Милошевић, Никола Митић Талијан и моји унучићи по сину Ивици, Илија и Инес Лазић. Свакако, ту су и Алекса и Михајло Миловановић унуци по кћери Војки, које су од одбојке одвојиле обавезе на факултету, каже на крају разговора Милован Лазић Даба чији је животни мото: „Све за образ – образ ни за главу!“

Влада Винкић