2021-11-15T09:49:00+01:00 15. новембра, 2021. 08:23 |

Миодраг Лукић: Музику преноси са колена на колено

Многи сматрају да животну срећу не треба јурити, јер је то губљење енергије и времена. Заправо, она на животном путу сама нађе човека и подри му таленат, док дариваном преостаје да препозна оно чиме га је живот наградио и то испољи кроз рад и стваралаштво. Један од људи који је препознао даривани таленат је Миодраг Лукић, вишедеценијски културни посленик, педагог, музичар, глумац аматер.

Рођен 11.октобра 1958.године у Петровцу одрастао је уз оца Радишу, хармоникаша и мајку Наталију домаћицу.

– Детињство сам провео на селу, у Трновчу,  где сам похађао основну школу која је у то време била пуна деце, а лопта и клис главна окупација у слободно време, сећа се наш саговорник коме се у животне токове у најранијем добу урезала музика.

– Још мој прадеда Иван је свирао фрулу а деда је током Светског рата био у заробљенитву одакле је донео харонику коју је отац научио да свира и убрзо на тај начин почео да издржава породицу. Мелодије које је изводио најпре је слушао путем детектора, примитивног радио пријемника, а временом у нашу кућу стиже прави радио апарат, потом грамофон и као врхунац магнетофон тракаш чије је поседовање у то време, фигуративно речено, било равно – авиону, са осмехом објашњава Лукић који се као ученик трећег разреда и сам латио хармонике. Ипак…

– Од оца сам научио многе финесе, али ми дугметара некако није „легла“. Посебно ме је обесхрабрило то што су татине колеге, свако на свој начин, давали савете, указивали где грешим, како да свирам. Баталио сам хармонику и тако је било све до поласка у седми разред када сам гледајући серију „Музиканти“ уз Лепог Цанета, Бурдуша и Рајка Животића у једној епизоди видео Љубишу Павковића који свира хармонику клавирку. То ме је „омађијало“, каже Микица коме отац убрзо из Београда доноси клавирку и уписује га у Музичку школу у Пожаревцу, у којој је код професора Предрага Бранковића за годину дана полаже три разреда основне музичке школе а потом, путујући два пута недељно из родног места, завршава овај део  школовања.

ЕТНОМУЗИКОЛОГИЈА

– Како сам одлучио на наставим са музичким образовањем, завршио сам теоретски одсек у београдској музичкој школи „Станковић“, а истовремено упознајем Драгана Александрића и Томицу Миљића од којих много тога везано за народну музику учим практично, те убрзо постајем члан КУД-а „Никола Тесла“ у коме пратим вокалне солисте и фолклорце, казује Миодраг Лукић који школовање наствља на Факултету музичке уметности, Одсек етномузикологија чији је шеф био Пожаревљанин, професор Драгослав Девић, каже Миодраг Лукић.

Ипак, како га је срце вукло у родни крај а паралелно указује шанса за стално радно место током 1984. и 1985. године ради као наставник у Основној школи „Вук Караџић“ у Пожаревцу. Не запостављајући извођачки сегмент музике боравећи у граду под Чачалицом са Мирославом Мратинковићем формира акустични ансамбл „Мерак, мерак“. Упознајући Мићу Панића, наш саговорник креће стазама свог оца, те почиње да свира весеља и свадбе у стишким и хомољским селима. Тада долази у Петровац где се запошљава као наставник хармонике у истуреном одељењу Ниже музичке школе из Смедеревске Паланке а како би испунио фонд часова предаје музичко у у Основној школи у Рашанцу.

– Тај период обухвата неких петнаест година и када је реч о педагошком раду у музичкој школи, са поносом истичем да је било доста талентованих хармоникаша,  а како је време показало и успешних ученика. Међу њима је и један од тренутно веома популарних инструменталиста Борко Радивојевић, који се усмерио ка народној музици, поносно вели наш саговорик кога се Радивојевић радо сећа и редовно помене у интервјуима и медијским гостовањима.

НАРОДНИ ОРКЕСТАР „СЕРБИА“

Доласком у Петровац, Лукић се активно укључио и у рад Културно просветног центра у оквиру кога је као образовани музичар убрзо почео да наступа на сусретима села и другим манифестацијама које негују народну традицију. Тако упознаје маестра Новицу Стојмировића, виолинисту, који је радио у Културном центру у Малом Црнићу, откривајући да мисле и раде на истој „таласној дужини“.

Лукић (десно) са Народним оркестром „Сербиа“

– Стојмировић је са својим колегама и ученицима оформио Народни оркестар „Сербиа“, који од првог дана представља расадник талената, чувара музичке традиције и драгоцену ризницу помало заборављених мелодија и текстова потеклих из народа. Како су и моја интересовања слична и ја сам се као прва хармоника прикључио „Сербии“ и већ девет година уз Новицу руководим њиме, вели Миодраг који пише ноте и аранжмане за овај јединствени и прослављени оркестар из уз Стојмировића сакупља и чува богату музичку грађу Стига и Хомоља.

Миодраг Лукић је запослен у Културно просветном центру Петровац на Млави у коме је најпре био директор а данас уредник програма. Вредно помена је да наш саговорник спада у заљубљенике позоришта, и да се неретко нађе на сцени као глумац.

– Аматерски театар је такође моја љубав и у њој сам као актер пронашао део себе. Наравно, у сенци је музике, али ми пружа посебну драж и један вид одушка, сазнајемо од саговорника.

Стазама Миодрага Лукића кренули су и његови потомци. Син Марко,  који је хармонику узео у руке, веровали или не – са пет година, образовао се на ФМУ, годинама наступао у Омладинском оркестру РТС-а а данас ради у Балетској школи „Лујо Давичо“ као корепетитор. Вреди поменути да је чак два пута освајао хармоникашку титулу светског вицешампиона. Кћер Марина је студент четврте године етномузикологије, тако да је ова породица у правом смислу посленик музичке уметности. Но, можда све не би било тако да велику подршку не пружа Славица, Миодрагова супруга, Маркова и Маринина мајка која као просветни радник има велику меру разумевања али је и сама поборник квалитетне музике свих жанрова.

Влада Винкић