Када неко од малих ногу сопствено ангажовање посвети хуманости и у тој области проведе читав живот, за сваку је похвалу. Но, уколико након школовања настави у смеру едукације других која у сржи носи спасавање живота то га већ чини посебним. У такве особе сврстава се Миомир Ђорђевић, наставник стручних предмета у Медицинској школи и већ 31 годину едукатор у пружању прве помоћи како у овој образовној институцији тако и у Градској организацији Црвеног крста Пожаревац.
Поникао у просечној пожаревачкој породици, детињство му се није разликовало од друге деце са периферије:
-Тада нисмо ни сањали да ће бити оволико аутомобила као данас. По средини улице Братства јединства од цигала смо правили голиће и играли фудбал. Били су нам занимљиви и двориште иза болнице, терен за војне вежбе преко пута касарне на Костолачком путу као и игралиште Пољопривредне школе где смо играли кошарку. То је био наш круг који нам је пружао незаборавне тренутке дружења како лети тако и зими под снежним покривачем.
Поласком у школу „Његош“ слободне активности упражњавао је у спортским секцијама не запостављајући наставу и учење.
-Управо то доба, могуће да је била 1975. година, везује ме за почетак сарадње са организацијом Црвеног крста. У први мах не сањајући шта заправо ова асоцијација важна и колико је значајна широм планете, друг који је био активиста и улицама Пожаревца сакупљао новчане прилоге привукао је мени као и неколицини дечака и девојчица пажњу. Око руке имао је знак црвеног крста, качкет са истом ознаком и касицу у коју су грађани убацивали ситан новац а за узврат добијали значке са поменутим обележјем. Ми смо се организовали и отишли у пожаревачки Црвени крст где су нас лепо дочекали, укратко објаснили мисију и смисао тога што ћемо радити, добили касице и кренули на Стари корзо и кроз Табачку чаршију. Прилазили смо људима и са љубазношћу објашљавали за које потребе прикупљамо новац и мислим да није било човека који би нас одбио или био груб према нама. По обављеном послу, касице смо доносили у седиште Црвеног крста, били послужени соком и пренели искуства са спроведене акције, сећа се тог времена Миомир који је времено стицао бројна знања о активностима које Црвени крст спроводи широм света помажући људима који су у хуманитарној невољи.
Посебно занимљиво за Ђорђевића били су боравци у одмаралишту Црвеног крста у Кучајни.
-Сјајно доба не само за активисте Црвеног крста већ и децу из школа са ове територије која су тамо летовала по 15 дана. Ко се не би сећао Јоце Закона (Јован Трифуновић) који је руководио комплексом, дружењима, едукацијама различитих облика…
Похађајући основну а потом и Средњу медицинску школу уз ангажовање у Црвеном крсту Ђорђевић је највећи део времена проводио уз фудбал и баскет не запостављајући обавезе стицања знања. Пут га је потом одвео на студије ветерине, но како ова област није била она коју је желео, упркос добром почетку и знању које је показивао вратио се основној љубави и уписао Вишу медицинску школу.
-По доласку из војске 1987. године запослио сам се у Општој болници Пожаревац где сам радио као техничар на одељењу хемодијализе. Три године касније указала се прилика за посао наставника стручних предмета у Медицинској школи, управо оној коју сам похађао. Сећам се, када сам дошао тадашњи директор Шиник је прокоментарисао: „Хвала Богу да нам дође један мушкарац!“, сећа се Миомир који је почео да води вежбе из хирургије, неурологије, инфектологије, психијатрије…
ЕДУКАЦИЈА БРОЈНИХ ГЕНЕРАЦИЈА
Почетком деведесетих година у Србији су почела такмичења средњошколаца у познавању и пружању прве помоћи, а наш саговорник се сећа да је прво одржано у Новом Саду на коме је учествовала и пожаревачка Медицинска школа чију екипу је предводио.
-Та 1993.година озбиљно ме уводи у едукацију младих а један од изазова лежао је у томе да су учествовале екипе школа које за разлику од пожаревачке имају и преко 70 одељења. Наравно, основни мотив је да прва помоћ представља низ активности које угроженој особи на лицу места спасава живот уз помоћ приручних или импровизованих средстава до доласка професионалне медицинске екипе, објашњава Ђорђевић који екипу пожаревачке Медицинске школе и данас припрема и води на такмичењa .
-Чињеница је да свако надметање у себи носи такмичарски дух. Но, када је прва помоћ у питању посебну црту пружа осећај хуманости и чињеница да у реалним околностима ти ученици стеченим знањем могу спасити нечији живот, што је много значајније од евентуално освојене награде, наглашава Миомир не умањујући ентузијазам и жељу за победом.
Када је о такмичењима у првој помоћи реч, Миомир Ђорђевић је ангажован на више организационих нивоа. Уз поменуто Републичко надметање медицинских школа које представља засебну целину, ту је и оно на нивоу Града Пожаревца. Годинама се одвија на имању Градске организације Црвеног крста на Тулби и обухвата екипе ученика основних и средњих школа, најбољи се пласирају на регионално, међурегионално и потом републичко. У припреми и реализацији наш саговорник је са својим сарадницима и организатор и едукатор.
Ђорђевић је носилац лиценце Министарства здравља Републике Србије са којом има право спровођења обуке не само деце већ и запослених у свим институцијама града а уз неколицину колега са лиценцом спада у најстаријег и најискуснијег. Не рачунајући тинејџерски период, стучно волонтирање у Градској организацији Црвеног крста Пожаревац траје 31 годину и како каже овде је као у својој кући.
-Без обзира на искуство, део мог ангажовања везано је за редовне стручне скупове и усавршавања. Едукације никад доста. Долазе нова времена и савремена средства за прву помоћ. Рецимо, последње две године радимо напредну обуку примене дефибрилатора, што уз Пожаревац ради само неколико градова у Србији.
Значајно је да Ђорђевић обавља основну и напредну обуку у пружању прве помоћи коју је радио са ватрогасцима, полицајцима, војницима. Ту је и велики број заједничких вежби на којима је екипа Црвеног крста учествовала са Центром за ванредне ситуације, Цивилном заштитом, Војском, Полицијом…Импозантан податак који сазнајемо је да је Миомир до данас првој помоћи обучио и предавања одржао десетинама хиљада људи не рачунајући ученике у школи. Посебно смо се занимали да ли је било случајева да своје знање примени непосредно у пракси.
-Уз реанимације када сам радио у болници а које су биле саставни део мог посла, десило се да сам пружио прву помоћ човеку који је радећи шлајерицом себи нанео тешку повреду. Успео сам да зауставим обилно крварење које је могло да буде кобно. У сећању ми је и тренутак када сам пружио прву помоћ на улици одржавши особу у животу до доласка хитне помоћи и даље хоспитализације, закључује Миомир Ђорђевић.
Влада Винкић
