Директорка Предшколске установе „14. октобар“ Мирјана Милошевић, добитница је Октобарског признања општине Мало Црниће за дугогодишњи рад и залагање у области васпитања, руковођења и рада са децом.
Рођена је у Божевцу и одрастала у заједничком домаћинству деде, директора пољопривредне задруге и оца трговца, у којој су бака и мајка биле домаћице, али и носиоци свих домаћих послова, јер су одржавале и имање. За разлику од многих, посебно данашње деце, била сам окружена бројном браћом из родбине и две млађе сестре од тетке које сам често чувала, сећа се Мирјана свог детињства наглашавајући да је као школарац била повучено дете које је много читало и обожавало учитељицу Виду Богић.
– Чини се да је управо учитељица Вида код мене развила љубав према просвети и деци. Она је уз знање уливала и велику подршку, тако да сам се брзо укључила у рад свих секција, осим спортске. У посебном сећању ми је догађај када сам глумила у дечијој емисији Радио Београда: сва деца из школе била су на ходнику, стајала и слушала програм.
Као ученица осмог разреда, наша саговорница се, радећи задатак на тему „Чиме желимо да се бавимо када одрастемо“, фокусирала на то да жели да буде васпитачица и већ са јесени као прва генерација усмереног образовања у Пожаревцу уписује смер медицинска сестра-васпитач.
– Потом стичем индекс Педагошке академије за васпитаче у Београду коју прекидам да бих радила у Смедереву оно што сам научила у средњој школи. Ипак, након годину дана рада враћам се на Академију и по добијеној дипломи почињем да радим у Предшколској установи „14. октобар“ Мало Црниће. Моја љубав према деци и раду са њима поклапала са са борбом да родим друго дете која је трајала скоро 10 година, говори нам Мирјана.
НОВЕ ОСНОВЕ ЗА КОРАК ИСПРЕД ДРУГИХ
Као васпитач од 1984. радила је у две васпитне групе, најпре Смољинац-Шапине, затим Шапине-Кула и Божевац-Кула. Стручни тим чији је део у то време била, чинио је иновативни сиже у малој средини, али и претечу припремног предшколског програма. Рад и сарадња са родитељима и заједницом и ангажовање у сеоској средини минулих година, увела је малоцрничку Предшколскоу установу „14. октобар“ у нове основе много раније него што су оне почеле и званично да се примењују.
– Наша установа је основана 1982. године као јединствена на територији Србије у припреми деце за полазак у школу, а током 2000. отвара се целодневни боравак у сеоској средини. Поставши директор 2005. године суочила сам се са борбом опстанка и унапређивања рада вртића, посебно целодневног боравака, јер је требало приближити људима колико добробити за дете доноси вртић. Разумевање родитеља и локалне заједнице допринела је повећању броја малишана у установи и потреби за изградњом новог вртића, говори Мирјана Милошевић и додаје:
-Добра сарадња са колективом и живот као у великој породици, олакшава рад у великој мери. Наступали смо на бројним фестивалима и увек били запажени. И најважније, никада нисмо водили одабрану, већ сву децу из групе.
МУЛТИПРАКТИК ПРОФЕСИОНАЛО И ПРИВАТНО
Васпитачица, односно директорка Мирјана је неколико година била председник Шаховског клуба „Петер Митровић“ који је уводио децу предшколског узраста у свет древног спорта. Интересујући се за то сазнајемо да се њен стручни позив није огледао искључиво у васпитању и образовању деце, већ и у непрестаном усавршавању и развоју сопствене личности. Тако је у себи открила многе таленте, међу којима сликарство, глуму, рецитовање, игру, па и шивење.
-Занимљиво је да сам без ичије помоћи научила и фризерски занат. Наиме, у селу је био берберин, сјајан занатлија, али судбином предодређен да се роди без чула слуха и моћи говора. Кад год сам одвела сина на шишање, он се онако мали не знајући о чему је реч бојао и плакао, а од нове фризуре-ништа. Тако сам узела маказе и чешаљ у руке и почела да шишам најпре сина, а потом и децу из комшилука. Нешто касније фризерај сам почела да примењујем међу пријатељицама усавршивши се и за компикованије детаље него што је пуко шишање, уз осмех прича наша саговорница којој велику подршку пружају супруг, син професор физичког васпитања и кћер нутрициониста-дијететичар.
Рођеној и одраслој на селу Мирјани нису страни рад на њиви, пољопривредни послови, вожња трактора, а данас је ту рад у башти породичне куће. Вишеструко ангажовање није јој страно ни у професионалном опредељењу:
– Иако директорка, радим и као васпитач, стручни сарадник, секретар и још тога, па за себе кажем да сам мултипрактик, каже наша саговорница и на питање како након ових година види резултате одговара:
– Радни век посветила сам деци и њиховој добробити. Наиме, само је један период живота дариван могућностима у коме се енергијом, истрајношћу и ентузијазмом развијају капацитети од којих ће зависити сколоности, личност и функционисање у животу. Тај период је предшколски узраст. Са великом љубављу стварала сам боље услове за дечији психофизизички, социоемоционални и интелектуални развој и данас са поносом гледам много успешних људи којима сам некада управо ја била васпитач, закључује Мирјана Милошевић.
Влада Винкић
