Повод да боље упознамо историчара уметности и песника Мирка Кекића је његова друга збирка песама „До пупка у предграђу“.
Мирко је рођен 26. јануара. 1996. године у Пожаревцу.
-Моја мајка Смиљана Кекић радила је у књиговодству, али је у слободно повремено време сликала. Пре него што сам савладао слова много ми је читала а током детињства често водила на изложбе те сматрам да су основе мог интересовања област књижевности и историје уметности потекле из тог периода, говори Мирко који нас инициран новинарским интересовањем са стпљењем топлим речима води у године свог детињства:
-Одрастао сам и са другарима се играо у другом делу Косанчићеве док сам време проводио и код деде у Дунавској улици. Ишао сам у вртић „Лептирић“ и маштао да постанем археолог. Можда због илустрованх енциклопедија од којих сам уживао у томовима „Цивилизација“ и „Митологија“. Томови попут „Океан“, „Земља“ и „Диносауруси“ нису ми привлачили пажњу, али је занимљиво како се Одељење за историју уметности на Факултету где сам касније студирао налазило тик уз Одељење за археологију, прича Кекић и додаје да је као дечак вредно тренирао фудбал код чика Рибића у пожаревачкој Хали спортова.
-Ишао сам у школу „Краљ Александар I“ и док смо још били код учитељице нас неколико често смо одлазили у градску и школску библиотеку. Тамо су предлагали занимљиве књиге и разговарали с нама што нам је заиста импоновало. Омиљени предмет био ми је српски језик. Предавала га је Биљана Петковски и те часове сам баш волео. Памтим и период када смо писали мини драме и касније их изводили на локалној телевизији а тема је била опасност дроге. У слободно време написао бих по који стих а на листовима блокова волео да нацртам неки детаљ из живота или маште. Када је о спорту реч, након петог разреда престао сам да тренирам фудбал и открио скејтбординг коме сам посвећивао време након учења.
По основној Кекић је уписао комерцијални смер у Економској школи, али и даље остаје у вези са литерарним стваралаштвом.
-Како сам у основној школи повремено писао у средњој је то постало интензивније. Сазнао сам да је у Гимназији активан књижевни рад ученика и прикључио се ствараоцима мог узраста под патронатом професорке и књижевнице Биљане Миловановић Живак. Паралелно то је било време озбиљног размишљања о студијама. Како сам имао афинитета ка цртању први комшија а познати сликар Мирослав Арсић, саветовао ме је да купим књигу Самолона Ренака „Аполо“ и упишем школу цртања у Шуматовачкој улици у Београду а после наставим тим правцем. „Аполо“ сам прочитао и наставио са књигама одређених уметничких праваца, периода и идеја. Схвативши да сам близак уметности а цртање баш и није мој фах одлучио сам да на Филозофском факултету у Београду упишем историју уметности, сећа се Мирко Кекић.
ПРВА КЊИГА ЗАХВАЉУЈУЋИ КОНКУРСУ
– Уживао на предавањима на тему модерне уметности Лидије Мереник и Ане Ереш, архитектуре од петнаестог века до данас Александра Кадијевића и ренесансне и барокне уметности коју нам је предавала Саша Брајовић. На факултету сам стекао друштво са којим сам делио интересовања па смо скупа посећивали књижевне вечери, размењивали књиге што је једнако важан део студија. Када је о песничком стваралаштву реч након основне и средње школе наставио сам да пишем и током факултета. Инспирисали су ме различити писци: од романтичара, преко Црњанског, Растка Петровића, Настасијевића до Мике Антића и Васка Попе, прозни писци црног таласа. Ако се задржимо на домаћим утицајима ту су и надреалистички експерименти. Но, ако треба издвојити неко име онда је то француски песник Артур Рембо. Његова пракса ми је пружила значајан увид како истовремено бити усидрен у свим лепим аспектима песничке традиције, али и слободан да се играш са њима и ствараш нешто ново конкретно прикључујући лично искуство, вели Мирко и додаје:
-Београд има живу песничку сцену. Доста је књижевних вечери на којима млади аутори читају своју поезију. То је прилика да се човек упозна са оним шта раде његови вршњаци, да испрати које књиге излазе, шта је актуелно. Тако ме је другар позвао да му се придружим књижевној радионици коју је песник Звонко Карановић држао у Дому културе Студентски град. Звонку се свидео мој рад, разумели смо се по питању тога шта волимо и очекујемо од књижевности. Те 2018. основао је Издавачку кућу ППМ „Енклава“ са циљем да објављује дела неафирмисаних аутора и поменуо да би волео да објави и моју песничку књигу. Стицајем околности моју прву књигу „Буги-вуги предграђа“ (2020) издао је СКЦ Крагујевац јер сам био један од победника конкурса „Првенац“. Ипак моју другу књигу „До пупка у предграђу“ (2024 ) штампала је ППМ „Енклава“.
„Да, дошао сам…“
-На почетку студија сазнао сам за Аргх песничке вечери и решио да се пријавим за учешће. То је догађај који се одржава и данас а један од организатора је песникиња Ана Марија Грбић. Она је имала песму наслова који није погодан да се напише цео у овом типу новина првих речи: „Знам, дошао си…“ . Та песма ме је инспирисала да као одговор напишем песму чији је наслов почињао са: „Да, дошао сам…“. На књижевно вече отишао сам са неколико другара. Мало смо попили и успут убрали цвеће из саксије неког кафића. Стицајем околности припитост као и успут убрано цвеће помињали су се у самој песми коју сам тада читао пред Ана Маријом а потом јој поклонио цвеће. Тако се мој наступ претворио у мали перформанс док је песма убрзо објављена у дневном листу Данас. Мој несвакидашњи приступ допринео је да се исте вечери упознам са једеним бројем младих песника са којима сам се током студија доста дружио и размењивао стваралачка искуства, испричао нам је Мирко.
Мастер студије Кекић је одбранио темом „Сликарство Милене Павловић Барили у периоду од 1931. до 1939. године“ код професорке др Лидије Мереник.
-То је био најомиљенији период мог школовања. Тада коначно имате довољно знања и прилику да сами усмеравате процес учења и истраживања уз помоћ и подршку ментора. Захвалан сам отворености Галерије Милене Павловић Барили јер је музејска саветница Виолета Томић била на услузи док сам писао рад, као и што је ова институција након одбране рада организовала изложбу на којој сам имао прилику да презентујем закључке до којих сам дошао.
Од прошлог лета Мирко Кекић је запослен као кустос у Галерији Милене Павловић Барили у Пожаревцу.
-Постоји снажно интересовање широке уметничке публике за Миленино стваралаштво тако да су дела из Галерије у Пожаревцу тренутно сврстане у три гостућује изложбе: „Дуалност Милене Павловић Барили“. Чекају нас излагања у Риму, Дизелдорфу и Требињу, испичао нам је Мирко који је у претходном периоду радио на благом прилагођавању свог мастер рада како би био објављен у форми књиге коју ће Галерија штампати током године.
Паралелно ради на увођењу Милениних фотографија из породичне заоставштине у инвентарне књиге и припрема публикацију о тој збирци која ће ускоро међу корицама отварити јавности нове увиде у Миленин живот и дело. Кекић наглашава да је уз професионално ангажовање посебно поносан на сопствени стваралашки рад који га заокупља у слободним тренуцима. Уз књиге „Буги-вуги предграђа“ и „До пупка у предграђу“ објављивао је у зборницима „Сунчана страна улице“, и Књижевног клуба „Мала птица“, „Панчевачким рукописима“, часописима „Браничево“ и „Весна“, листу „Данас“, бројним порталима…
-Подршку налазим у контакту са вршњацима чије ме стваралаштво инспирише јер ако уметност настаје из потребе за слојевитијом, нијансиранијом комуникацијом та врста размене је неопходна. Што се тиче тога да ли остајем у поезији или прелазим на прозу: отом потом, видећемо.
Влада Винкић
Фото Јана Андрић
