Метафорички речено, Мирослав Мирко Арсић је своју слободу пронашао као заточеник сликарског платна, папира, четкица и боја. Ни мало случајно, јер свет сликарства и графике је управо његов свет којим деценијама успешно крстари уз помоћ хиљада једара исликаних сопственом руком, а лука, складно уређен атеље у тишини лапидаријума Народног музеја којим царују пронађени остаци некадашњег Римског царства.
Рођен у пожаревачкој Косанчићевој улици, у породици оца Чедомира, трговца, и мајке Марије, домаћице, време одрастања највише проводи уз брата близанца Драгана, а тешка поратна времена ублажавају догодовштине везане за њихову фрапантну сличност:
– Многи, чак и блиски пријатељи нису успевали да нас разликују. Десило да се да је на једном од првих часова математике, наставник Ђорђевић, ушавши у одељење, све време гледао у мене. Није ми било пријатно, јер сам мислио да сам нешто скривио. То се поновило и на неколико наредних часова, док ме наставник није прозвао и питао: „Арсићу, зар ти толико волиш математику да са једног часа долазиш одмах и на други?“ Дилема је одмах разрешена, јер смо брат и ја били у различитим одељењима, кроз смех нам прича ову анегдоту Мирослав Арсић.
Ипак, математика није била кључна у животу нашег суграђанина. Већ у то доба знао је да поседује посебан таленат за сликарство, те директно са Средње техничке школе коју је похађао, 1962. године уписује Ликовну академију у Београду. Сликарство студира код професора Лазара Возаревића и професорке Љубице Сокић.
– Студентски живот сврставам у најлепше сегменте свог живота. Учити и усавршавати нешто што волиш и носиш у себи као талетнат, посебно је задовољство. Слободно време проводио сам са колегама са којима сам делио исте проблеме и дилеме, студентску мензу, изнајмљену собу. Ипак, половина очеве месечне зараде коју је он уредно слао за моје студије, била је више него скромна за све потребе. Отуда да сам ја свој сликарски таленат користио не би ли то надоместио. Шетајући Београдом, загледао сам фирме чији су натписи у то време били исписивани руком, уз помоћ четкице и масне боје, па када видим неку оронулу таблу предложим власнику да испишем нову по повољној цени.
После годину дана, Арсић својим радом и талентом долази до часописа „Студент“ и „Политика“, за чије потребе ради вињете, али га овај примамљиви хонорарни рад ни у једном тренутку не одваја од студија. Напротив.
– Скоро сви студенти су радили према већ одређеном факултативном програму. Но, ја сам радио према сопственом програму, који сам захваљујући сопственом ставу кога сам се чврсто држао, успео да наметнем мојој професорки Љубици Цуци Сокић. Она је била изванредан педагог и подржала ме је у овој идеји и раду, сећа се Арсић. – Дешавало се да професорка Сокић дође на коректуру, и за разлику од других колега, код мене не уради ни једну једину коректуру.
По дипломирању, Мирослав Арсић одлази на одслужење војног рока, а сама организација тадашње Југословенске народне армије пружала је могућност да се талентовани и школовани појединци искажу у својим областима стваралаштва. Таква могућност пружена је и младом Пожаревљанину, који је уз редовну војну обуку преносио своју инспирацију на сликарска платна. Оцењен као веома добар, Арсићев рад „Падобранац“ селектован је за изложбу „Војници ликовни уметници“, која је приређена у тада најреномиранијој галерији у земљи – Галерији Дома војске у Београду, а Мирослав Арсић – осваја прву награду.
Сама награда значила је организацију самосталне изложбе у Дому ЈНА у Београду, уз транспорт слика, штампање каталога и још много тога, а Арсић је тада имао само 28 година! Управо тај догађај био је ветар у леђа овом човеку да начини значајне кораке у свету ликовне уметности, у њему пронађе своје место и уз импресиван број награда и признања добијених у земљама широм света и небројено изложби – у њему остане до данас.
Прво радно место Арић је имао у Пожаревачкој гиманзији, и то као први дипломирани ликовни стваралац предавајући, наравно, ликовну уметност. Године 1968. постаје члан УЛИС-а, а пет година касније члан Графичке секције те асоцијације. Постипломске студије уписује 1976, које завршава код професора Бошка Карановића, а од 1976. до 1980. године је асистент за предмет графика, на Академији уметности у Новом Саду. Исте године почиње да ради у Народном музеју у Пожаревцу као стручни сарадник. Наравно, ни у једном тренутку не запоставља своје стваралаштво. Део инспирације коју је оживео на платнима и сликарским папирима представља брзину, спорт, трку…
– То није ни мало случајно. Наиме, то нису класичне спортске теме, већ метафоре живота: свака трка има свој старт, ток и циљ. Многи стартују, али не дођу до циља. Ја као стваралац никада нисам желео да у својим делима прикажем окружење и догађаје онако како су они визуелно природно дефинисани, већ сам тежио ка томе да на платно пренесем своје виђење доживљеног, а самим тим и гледаоцу пружим могућост да у складу са својим интелектуалним, социјалним, менталним и осталим индивидуалним квалитетима, у слици пронађе могућност сопственог доживљаја и схватања презентованог дела.
Прича, догађаја и сећања је много, али времена мало, а сусрет са Мирославом Мирком Арсићем завршава се анегдотом коју ми љубазни домаћин, испраћајући ме, прича. Наиме, уважени југословенски ликовни критичар и драматург Братислав Бата Љубишић, отварајући једну од бројних Арсићевић изложби, између осталог је рекао: „Арсић је као излагач познат у целом свету, па и шире!“.
Поштујући дело нашег некадашњег еминентног историчара уметности и значајног ликовног критичара Љубишића, иако је у питању био лапсус – не бих желео да противречим.
Влада Винкић