Пожаревљани га знају као страственог риболовца и човека који је оставио велики траг у овом спорту не само на територији округа већ и широм земље. Наког упознавања са Мирославом Јовановићем, прво питање које смо упутили овом тихом човеку било је: колико је током активног бављења спортским риболовом освојио признања, диплома, медаља и пехара? Слегао је раменима и рекао да смо га затекли.
-Верујте ми – не знам, али их има много, одговорио је наш домаћин и пред нас изнео неколико препуних путних и спортских торби, фасцикле са стотинама диплома, тако да смо сада ми остали затечени.
Разгледајући део овог блага, дошли смо до заједничког закључка да би њиме могли да се оките зидови куће Јовановића од приземља до поткровља. Али…
-Мислим да се то не би допало мојој супрузи Савки која би изгубила огромно време бришући прашину, духовит је Мирослав који се може сврстати у доајене спортског риболова Пожаревца.
Мирослав је рођен 18.јула 1952. године у Добри крај Голупца у породици оца Саве, по струци тесара и мајке Стане Јовановић, домаћице. Уз сестру Миру одрастао на простору Националног парка Ђердап, где се Хомољске планине срећу са Дунавом.
– Уз игре ра другарима, од малих ногу највише су ме привлачили лепота природе и брзина Дунава. У време мог одрастања ова река је крај мог села била плитка и веома брза, тако да није била погодна ни безбедна за купање. Тек шездесетих година, када је због изградње хидоелектране „Ђердап“ Дунав преграђен а село измештено, направљена је плажа. Уз фудбал који сам волео и активно играо посебно сам волео пецање. То било време када је Дунав био препун рибе. Дођем на обалу и загледам се у води само пресијава риба, што ме је привукло да почнем да се бавим риболовом. Како нисам имао удице, струну и штап, сналазио сам се како сам умео: од шпенадле сам правио удицу, од аласа позајмљивао струну и пецао на пловак који сам такође сам израђивао, сећа се Мирослав који је део уловљене рибе носио кући а део враћао у воду.
Зимски период памти по великом снегу и одласцима са ловцима у околину Добре.
-Нисам био ловац, али сам обожавао да са њима обилазим шуме и уживам у пределима и пејсажима које зима дарује. У обиласцима налазио сам много тога што ми је било блиско, и жао ми је што је данас све мање деце који би на неколико сати заменили седење за рачунаром за шетњу шумом, каже са сетом Јовановић, који је основну школу завршио у Добри, а потом имао велику жељу да постане ауто механичар.
– Због непотпуне документације нисам уписао жељену школу већ сам отишао у Економску у Велико Градиште. Стицајем околности након 25 дана у Добри бива расписан конкурс за трговца, а мој отац знајући да нисам био заинтересован за школу коју сам уписао, однесе копију докумената и пријави ме. Само је дошао у Градиште и рекао да сам примљен, и да су у мом случају пресудиле оцене из математике коју сам баш волео. У то време по шест месеци је трајала пракса а шест месеци сам похађао наставу у Кучеву, каже саговорник, кога није држало место. Убрзо налази посао у предузећу „Стиг“ које га шаље на рад далеко од родног краја. У многима визуелно непознате, али сјајно опеване Подлугове.
-Тај период, 1974.година, остаје у сећању што сам дошавши на одмор кући, жаргонски речено „украо“ садашњу супругу Савку која је без поговора кренула у Подлугове. Само ме је загрлила и ушла у воз. У заједничком животу који смо потом наставили у Пожаревцу, подарила ми је сина Срђана који данас са својом породицом живи и ради у Бугарској као возач камиона и кћер Тању која је остала у Пожаревцу. Занимљиво је да је син завршио занат који сам ја сањао, док је и зет мајстор у истој области: аутомеханичар, вели Мирослав који живи у породичној кући на Лучичком путу. Пензионер је, бави се молерајом и сличним радовима за које поседује сертификате.
КЕДЕРИ ЗА ГИНИСА
Када је реч о спортском риболову, прича Мирослава Јовановића има занимљив ток.
-По повратку из Подлугова, уз редован посао у предузећу „Стиг“, вратио сам се љубави из детињства. Учланио сам се у Удружење Смуђ“ чије је седиште било крај тадашњег биоскопа Морава, а председник је био доктор Реља Петковић, познати пожаревачки ортопед. Тако уочи такмичења дође код мог директора и каже: „Треба нам Мирослав на четири дана, имамо такмичење“. Директор шта ће – пусти ме. …И, никада нисам изневерио поверење јер мислим да у то време није такмичења са кога нисам донео медаљу, прича Јовановић.
Оно што је одувек волео је лов рибе удицом на пловак, али ни данас не може да се сети када је отишао на прво такмичење.
-Једино знам да сам увек давао све од себе. Највише се пецало на црвиће који су се за ову прилику увозили, такозвани пинки црвићи који су жилави и обојени. Када сам почињао са такмичењима принцип је био „грам поен и глава поен“. Но, како смо ловили много рибе по 700 или 800 комада за три сата, било је потребно много времена да се изброји улов. Тако су правила промењена и устаљен је „грам поен“ -резултат по тежини.
Током година Мирослав Јовановић је као спортски риболовац освојио небројено награда, а како дипломе и признања које смо видели говоре био је првак и вицешампион Балкана, првак некадашње Југославије, првак Србије али и учесник екипног Светског првенства одржаног у Италији, где је био најбоље пласиран у оквиру нашег тима.
-Сећам се да су поједине екипе биле по месец дана на тој води у Бергаму, а ми нисмо имали времена ни да сагледамо стазу а камо ли да тренирамо. Наиме, када смо стигли, организатори су већ затворили стазу. Ипак, били смо добри и нашли се на златној средини, прича Јовановић.
Током активне такмичарске риболовачке каријере настале су бројена анегдоте али и другарства за цео живот. Ту су значајна имена из југословенсгог и светског риболова.
– Данас се повремено чујем са Сашом Зекавичићем, са Блафом чије име нисам запамтио, али су ту Лаза Хаџијевски, Синиша Дражић, који је Костолчанин, али мој земљак – рођен у Добри. Посебно име је Раде Богосављевић – Рођа. На жалост, више није међу живима, али је оставио велики траг на формирању моје личности и стицању знања у спортском риболову.
Иако више није активан спортски рибловац, драги су му одласци у родну Добру, када забаци удицу у Дунав. За крај Јовановић нам је испричао занимљив догађај:
– На такмичењу братских градова у Сиску, уловио сам толико кедера да им се није знао број. Када се све завршило, од судија, риболовачких стручњака и новинара сазнао да сам имао 22 комада у минуту и да је овај број раван Гинисовом рекорду. Иако сам годинама тражио, до данас нисам нашао податак да ли је мој рекорд забележила ова светска институција или није. Ако неко зна – било би ми драго да јави.
Влада Винкић
