Доктор Мирослав Лазић је историчар уметности археограф, стручњак који проучава старине у овом случају писане. Потекао из пожаревачког краја, велики део својих првих радова посветио је Пожаревцу. Између осталих ту су дела: „Саборна црква у светлости архивских извора“, „Црква и двор у Пожаревцу као центри владарске репрезентације кнеза Милоша“, „Судбина једне ктиторије: „обвезателство“ Савићевих Саборној цркви у Пожаревцу“, Иконостас Саборне цркве у Пожаревцу“, „Животни пут Милије Марковића: од свештеника и зографа до „историческог“ живописца“… Заинтригирани Лазићевим опусом, резултате његовог стручног рада препуштамо свима којима су неопходни, а ми користимо прилику да боље упознамо Лазића како из професионалног тако и животног ракурса.
Рођен у Пожаревцу 1973. године, Мирослав је одрастао у Симићеву уз оца Андреју свештеника, мајку Слободанку и старијег брата Драгана, који је касније пошао очевима стазама и једно време обављао свештеничку дужност у Пожаревцу.
– Детињство у селу заснивало се на игри и дружењу. Како сам имао таленат за цртање, једно време сам проводио уз боје и папире а подршку сам имао и од сликара Душана Мојсиловића Сида. Моја друга пасија је фудбал, био сам „Звездаш“ а једно време играо за симићевски „Напредак“. Након основне школе „Милица Радовановић“ определио сам се за грађевински смер при тадашњој ПЕОЦ „Жижа Лазаревић“. Моје усмерење била је архитектура, међутим, како у Пожаревцу није било такве школе ова одлука бива најсроднија. Данас почивши архитекта Александар Гајић био ми је професор, пружио основе а стицајем околности, када сам већ ушао у свет истраживања, понудио ми је занимљиве податке и причу о ископавањима крај пожаревачке Саборне цркве, сећа се Лазић.
СРЕЋКО – СРЕЋНО УСМЕРЕЊЕ У ЖИВОТУ
Током четири године средњошколског стицања знања Мирослав је свакодневно аутобусом путовао из Симићева у Пожаревац а након војног рока уместо жељеног Грађевинског уписује Саобраћани факултет.
– Како у овој струци нисам пронашао себе, дошавши из Београда у Жабаре, где су се моји родитељи у међувремену преселили, разговарали смо о наставку студија. Те вечери у породичну кућу долази наш пријатељ, академски сликар Срећно Здравковић и предлаже нешто о чему нисам размишљао: историју уметности. Након неколико дана Здравковић, талентован, образован и сјајан човек, шаље ми литературу из које сам припремио пријемни испит и са успехом га положио, уз осмех казује Мирослав Лазић.
Основне студије на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду Лазић завршава дипломским радом „Манастир Витовница у XIX веку“ наког чега окупља стручну екипу пријатеља са којима припрема и објављује књигу „Цркве општине Жабари“. Након пар година рада на појединим пројектима, 2008. окончао је мастер студије на матичном Одељењу факултета темом „Црква Светих арханђела Михаила и Гаврила у Пожаревцу“ док је докторске академске студије историје уметности на тему „Издавачка делатност Божидара и Вићенца Вуковића у Венецији (1519–1561)“ одбранио прошле године.
АРХЕОГРАФИЈА И ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН
Наш саговорник је од 2012. године запослен у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије које се бави чувањем и проучавањем најстарије и највредније збирке коју ова институција поседује. Реч је о збирци рукописа и старих штампаних књига.
– У оквиру посла задужен сам за штампана издања настала од последње деценије XV до средине XVII века. Посебан је осећај када вам се у рукама нађу ретка издања, као рецимо „Мирослављево јеванђеље“, а када сам са конзерваторима боравио на Хиландару, имао сам прилику да погледам читаву ондашњу збирку која броји 800 рукописа. Речју: непроцењиво благо изузетних рукописа. То су дела попут „Изборног јеванђеља великог војводе Николе Стањевића“ из доба Цара Душана, раскошно обрађено, украшено стотинама различитих иницијала уз употребу злата… Просто, не може се препричати већ само видети и доживети, вели Лазић, описујући нам своје јединствено занимања, чији део је немогуће пренети у једном новинском тексту попут овога.
Занимљиво је да се Мирослав Лазић уз основну делатност бави и графичким дизајном. Од 2005. година до данас је опремио и технички уредио преко 100 књига из области историје уметости.
– Овом послу приступам као историчар уметности, што се мојим колегама из струке допада. Такође, и мени је лакше када радим сопствену књигу, јер тачно знам шта желим и који визуелни начин приступа будућим читаоцима могу да применим, каже Лазић који управо завршава књигу која ће се пред читаоцима појавити до краја године:
– Реч је о делу посвећеном Божидару Вуковићу, познатом као штампару који је живео у доба Карла V и Сулејмана Величанственог. Но, он је био много више од пуког штампара: крупна политичка фигура, тежио је обнови Српске патријаршије, од Карла V тражио је да буде српски деспот, али је занимљива и његова огромна обавештајна активност за поменутог владара, прича Лазић, који након радног времена у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије у кућном окружењу наставља истраживачки рад у који спада и поменута књига.
У родном крају наш саговорник је често. Не у Симићеву и Жабарима већ у Брзоходу, родном месту мајке у коме сада живе његови родитељи које обилази. То је прилика да се повремено сретне и са појединим другарима из детињства а у мислима на прохујало доба одрастања. Овај моменат користимо да Мирослава вратимо у пожаревачке средњошколске године:
– Радо се сетим вршњака из одељења а посебо су ми драге разредна старешина Верослава Јовановић професорака математике као и професорка српског Зорка Стојановић, те ако читају овај текст желим им много среће и здравља, закључује на крају сусрета доктор Мирослав Лазић.
Влада Винкић